ЊИХОВА ПРИЧА – ОД КРЕАТИВНОГ ПИСАЊА ОСУЂЕНИЦА ДО РЕСТОРАТИВНОГ ПОЗОРИШНОГ ПЕРФОРМАНСА

Програми социјалне рехабилитације осуђених лица, засновани на идејама терапијe
уметношћу и принципима ресторативне правде, стичу све ширу афирмацију. Они почивају
на идеји да пуко кажњавање учиниоца кривичног дела није довољно да допринесе сузбијању
криминалитета, већ да треба трагати за иновативним и креативним приступима решавању овог, нажалост увек актуелног, проблема. Захваљујући својим снажним трансформативним ефектима и ресторативним елементима, међу овим програмима се издвајају радионице
креативног писања и позоришног рада осуђених лица, посебно када се примењују у синергији,
што је представљено у овом раду на примеру позоришне представе Њена прича.

СИМБОЛИКА СРЦА

Срце од најстаријих времена представља један од највише проучаваних органа. Већ
на самим почецима писане историје налазимо записе о овом органу, а сматра се да су различита веровања била везивана за њега и раније. Људи су врло рано запазили да срце заузима
централно место у телу, да престанак његовог рада означава смрт како код људи тако и код
животиња и да узбуђење мења ритам његовог рада. Међутим, поред физиолошке функције
овог органа, током историје, срцу су придаване различите магијске и религијске функције.
У данашњем свету срце је превазишло појам знака и постало је симбол допадања, љубави
и повезаности међу људима. У раду ћемо приказати различита значења овог симбола кроз
историју до данашњих дана, а у циљу разумевања истог у културолошким оквирима.

ДА ЛИ НАС КУЛТУРНА ПАРТИЦИПАЦИЈА ЧИНИ СРЕЋНИЈИМ?

Истраживања о доприносу активности у слободно време, а посебно о доприносу културне партиципације личном благостању и доживљају среће представљају релативно нову линију истраживања. Иако има доста налаза о позитивној вези између личног благостања и културне партиципације, резултати нису у потпуности конзистентни, што се бар делимично може објаснити различитим теоријским схватањима ових сложених појмова (културна партиципација, лично благостање и срећа), као и њиховим различитим операционализацијама, примењеним истраживачким техникама и узорцима. Ово истраживање спроведено је на репрезентативном узорку грађана Србије старијих од 15 година (N=1521, 46% мушкараца, просечанузраст 41.5). Теренско прикупљање података реализовано је у октобру и новембру 2019. године. Као потенцијални предиктори субјективног доживљаја среће укључени су: 1. социо-демографске варијабле (пол, старост, степен образовања, радни статус,финансијски статус), 2. субјективна процена здравственог стања, и 3. листа активности сачињена на основу претходних истраживања у домену слободног времена и културне партиципације (која је одређена тако да обухвата културну продукцију, приватну и јавну културну потрошњу, а испитаници су оцењивали у којој мери им је омиљена свака од наведених активности). Анализом главних компоненти издвојено је шест латентних димензија активности у слободно време: 1) културна партиципација у ужем смислу, 2) филмови и забава, 3) народњаци и породица, 4) активности на отвореном, 5) спорт и 6) е-књиге и е-новине. На нивоу целог узорка субјективни доживљај среће је био висок, просечна оцена 5.03, на 7-степеној Ликертовој скали. Резултати линеарне регресије издвојили су најбоље предикторе субјективног доживљаја среће. Срећнији су људи који позитивније оцењују своје здравствено стање, имају виши финансијски статус, али и они који су више образовани. Позитивнијем доживљају среће такође позитивно доприносе три обрасца омиљених активности у слободно време: народњаци и породица, активности на отвореном и културна партиципација. Резултати су дискутовани у светлу комплексности испитиваних феномена, а посебно су истакнуте могућности за наредна истраживања, као и практичне импликације за доносиоце одлука о у области културне политике.

ГОВОРЉИВЕ СТВАРИ

Једно од данас најутицајнијих одређења појма уметничког дела долази од америчког филозофа и уметничког критичара Артура Дантоа. По Дантоу, да би био уметничко дело, неки артефакт мора (1) говорити о нечему, односно бити о нечему и (2) отеловити значење тога о чему је. Критику овог одређења даоје, поред осталих, Ноел Керол, наводећи примере предмета које не схватамо као уметничка дела, а задовољавају услове Дантоовог одређења. У овом огледу се нуди један могући одговор на ову критику. Он се састоји у томе да се предмети из Керолових примера (и други њима слични предмети) схвате као естетизовани, тј. специфично уобличени тако да делимично изазивају естетску реакцију. Узимајући у обзир такво уобличавање, читаво подручје човекових производа се указује као континуум унутар кога поједини предмети носе „више” или „мање” естетског квалитета.

ПРЕТКИЊЕ И НАСЛЕДНИЦЕ У ПРОЗИ МАРИЈАНЕ ЧАНАК

У раду се анализира збирка прича Праматере новосадске ауторке Маријане Чанак из угла теоријских приступа који истражују питања рода, родних улога, вишеструкости и променљивости идентитета, еманципације, односа ’приватно-јавно’ и ’центар-(полу)периферија’, али и деконструкцију патријархата и феномен дискриминације жена у свим сферама друштва. Ових шеснаест прича посредују женски гласови из прошлости, којима ауторка приповеда женску историју преткиња и наследнице, која сопствено животно искуство прелама кроз гласове мајке, баба и других жена присутних у њеном животу. Ауторка пише о женама и женама, са свешћу да се другачије аутентични женски гласови не би ни чули. Заточене у маргинализованости, скрајнуте и сакривене од шире публике, награда и уважавања, ауторке исписују историју женске другости, женских идентитета и судбина. Женски гласови причају о прошлости, историји породица и поднебља тако тихо и ненаметљиво да их не бисмо ни чули да није чврсте воље ауторке да врати снагу и мудрост женским гласовима који су вековима потискивани и омаловажавани.

ФОТОГРАФИЈЕ СОНДЕРКОМАНДА КАО НЕПОСЛУШНИ АКТ ВИЂЕЊА

У делу „Слике упркос свему: четири фотографије из Аушвица”, Диди-Хуберман (Georges Didi-Huberman) указује на различите начине кроз које су четири фотографије о којима је реч настале као противтежа или упркос нечему. Покушаћу да раздвојим и објасним различите модалитете бивања упркос, карактеристичне за наведене фотографије. Оне су настале упркос, али и на основу, незамисливости ситуације коју приказују (фотографија као доказ), упркос забрани фотографија (препрека у продукцији) и упркос репрезентабилности човека (препрека у рецепцији). Незмисливост нас доводи у везу са појмовима доказа, истине, али и моћи, репрезентабилности, забране и правила. На основу појмова репрезентабилности и културног сећања, разматраћу могућност да ове фотографије представљају оличење непослушног акта виђења о ком говори Џудит Батлер (Judith Butler). Покушаћу да покажем да је настанак упркос, како би рекао Диди-Хуберман или нeпослушно виђење, речима Џудит Батлер, читљиво више кроз начин на који су слике настале него кроз оно што приказују.

ДРУШТВЕНА ИСТОРИЈА РАЗВОЈА СПОРТА

Спортска такмичења представљају врхунски вид забаве и популарне активности које су део свакодневице свих нас, било да смо посматрачи или директни учесници. Стога је уједно речи о једној од профитабилнијих индустрија, која многима доноси огромну зараду и популарност. Самим тим, друштвени контекст данашње улоге спорта важна је тема, као и историјат догађаја и промена које су резултирале таквом позицијом и утицајем које спорт има на савремено друштво али и обрнуто. Овај текст стога за предмет анализе има шири хоризонт дешавања која су водила месту које спорт данас заузима у друштву. С том намером, уједно се указује на интерактивност која од почетка влада на релацији спорт-друштво, а чија кулминација је видљива у спектакуларистичким обрисима актуелних спортских збивања. На та јначин, желе се нагласити примарне функције спортских приредби, али истовремено скренути пажња и на оне секундарно видљиве елементе, који су данас неретко у примарном фокусу, услед новца и глобалне пажње који прате спорт и спортисте.

ДИМЕНЗИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ КУЛТУРА И ОРГАНИЗАЦИОНО ПОНАШАЊЕ

Главни циљ овог рада јесте да укаже да димензије националних култура утичу на различите аспекте организационог понашања. Као потпора у раду користи се петодимензионални културолошки модел аутора Хофстеда. Аутори у раду посебну пажњу посвећују димензијама распона моћи и избегавању ризика и неизвесности. Када је њихов индекс на нивоу националне културе висок то условљава и посебну климу у оквиру самих организација –долази до појаве високих хијерахијских пирамида, централизације у одлучивању, аутократског понашања менаџера, негативних ставова према раду, појави стреса и недостатку предузетничког понашања. Посебно интересовање за ову тему потиче и од чињенице да су у Србији обе поменуте димензије на високом нивоу.

СВЕТИ НИКОДИМ ТИСМАНСКИ – ТЪЛКОВАТЕЛЪ У ЦАРИГРАДСКОМ ПОСЛАНСТВУ КНЕЗА ЛАЗАРА

У години када се обележава осам векова самосталности Српске Православне Цркве актуализовано је питање појма аутокефалија у литургијско-канонском контексту, кроз бројне догађаје и процесе из бурне историје. Један од значајнијих јесте активност Кнеза Лазара уз помоћ светогорских монаха са тенденцијом измирења Српске са Цариградском патријаршијом. Кључна за успех Лазаревог цариградског посланства била је његова духовна блискост са Светогорцима, Синаитима и исихастима, који су се у његово време, налазили на кључним позицијама у цариградскоји бугарској цркви, али и значајнијим православним катедрама на Балкану. Премда се као spiritus movens овог посланства спомиње старац Исаија Серски-Хиландарац, значајно је било и присуство Никодима Тисманског, „тумача речи”, чија се улога у православној цркви друге половине XIV столећа истражује не само на основу поменутих активности у превазилажењу раскола већ и оснивања бројних манастира како у феудалној држави Кнеза Лазара (Вратна, Манастирица) тако и у румунским земљама (Водица,Тисман). Решавање једног канонског проблема постало је оквир за истраживање карактера црквеног живота у другој половини XIV столећа.

ХУМАНИСТИЧКИ АСПЕКТИ АРХИТЕКТУРЕ У ТРАКТАТИМА ФРАНЧЕСКА ДИ ЂОРЂА МАРТИНИЈА

У раду је истражена тема хуманистичких аспеката архитектуре у трактатима Франческа ди Ђорђа Мартинија. Питања хуманистичког у архитектонском стваралаштву ренесансног доба, урбани простори и намене објеката, неке су од тема Мартинијевог рада. У његовим трактатима била су актуализована размишљања о природи и улози архитектуре и човека у ренесансном свету. Хуманистичка основа била је базирана на човеку, односно оном аспекту у коме је он био мера и циљ ренесансне градитељске праксе. Практична и теоријска интересовања Франческа ди Ђорђа, у највећој мери била су усмерена на војну архитектуру, бедеме, куле и утврђења, по којима је он био нарочито познат, али и црквене грађевине. Стога се може закључити да су његови трактати о архитектури продубили ренесансну градитељску мисао и афирмисали развој хуманистичке традиције.