У раду се истражују наративни аспекти хипертекста а посебно ахронија и фокализација. Доводи се у питање теза по којој се база података опире наративу. Супротно томе, база података као знаковни али неуређени систем, стратегијама наратологије покреће се у кодирани поредак приче. Наративне линије могу бити ограничене само од стране фокализатора (аутора/читаоца).
Роман Време чуда Борислава Пекића почива на чврстом међусобном односу идеологије и нарације. С обзиром да се не може приповедати о идеологији с неутралног и објективног становишта, биће детаљно анализирана релација у којој се налазе идеологија романа и идеологија у роману. Образложиће се на који начин наративне стратегије истовремено представљају средство спровођења идеолошких захтева, али и средство њихове дезинтеграције. У раду ће се претежно користити терминологија Луја Алтисера (Louis Althusser) у домену идеологије, а у домену наратологије, терминологија Жерар Женета (Gérard Genette). У закључним разматрањима биће истакнута теза да у извесној мери криза нарације која је захватила савремену књижевност почива на негирању виталистичке везе (приказане у роману) између идеологије и приповедања.
У овом раду посматране су наративне стратегије и начини моделовања јунака с извесним поремећајима као другог у српском роману на почетку ХХI века у контексту постпостмодернистичке поетике и постструктуралистичке (фукоовско-деконструктивистичке) интерпретативне парадигме. Иако на први поглед изгледа да ово интересовање делује као потврда кризе нарације, која се исцрпљује у интересовању за бизарно, то ипак није тако. Резултати показују да се различитост те врсте у посматраним романима приказује не као стигматизација, већ као борба за право на особни идентитет, који се не уклапа у стандарде нормативног идентитета.
Елиф Шафак, једна од истакнутих представница турског постмодернизма, користи различите наративне технике којима критички изазива традиционалне форме, али и вредности још увек присутне у турској књижевности. Рад се бави разматрањем наративних техника које је Елиф Шафак употребила у романима Вашљива палата и Љубав. Развијајући специфичан наративни поступак заснован на концепту круга, али и експериментисању са различитим нараторима и вишеструким тачкама гледишта, Елиф Шафак ствара дела која заузимају сасвим посебно место у турској књижевности, што је видљиво и из чињенице да спада у најчитаније ауторе у тој земљи, као и да ужива велику популарност и ван ње.
Ослањајући се на теорије Џудит Батлер и Џудит Халберстам, рад се бави мотивом прерушавања и транс-одевања у неовикторијанској прози Саре Вотерс. Неовикторијански жанр, који на значају добија деведесетих година двадесетог века, спада у ширу категорију историјског романа, али се од осталих представника разликује по свом самосвесном приступу викторијанском периоду. Неовикторијанска проза није једносмислен повратак викторијанским вредностима или наративним решењима, нити је, како неки критичари упозоравају, знак кризе нарације или креативности. Прерушена у викторијанско рухо, она испитује сличности и разлике између викторијанског периода и садашњег тренутка. Неовикторијански романи обрађују теме од којих викторијански роман зазире, као што су алтернативне сексуалности или перспектива етничких или друштвених мањина, али уз то преиспитују и положај ових субјеката у савременом друштву. Таква двострука визура неовикторијанског текста изражена је, између осталог, мотивом прерушавања и транс-одевања. С једне стране, овај мотив преиспитује бинарна схватања рода и сексуалности у текстовима који се баве овим питањима, те деконструише категорије природног и вештачког, али и бинарну логику уопште. Поред тога, он представља прикладну метафору за неовикторијански роман, који и сâм садржи наизглед непомирљиве елементе. Користећи мотив транс-одевања, неовикторијански жанр истражује границе између оригинала и копије, доводећи у питање њено постојање.
Савремена теорија о космополитизму настала, између осталог, под утицајем глобализације и теорије глобализације, усредсређује се на различите видове космополитизма у књижевности и уметности од антике до данас, уз посебан осврт на такозвани нови космополитизам који су у погледу развоја пре свега обележила два догађаја, пад Берлинског зида и напад на Светски трговински центар. Један од најважнијих предмета интересовања ове теорије јесте космополитски роман, међу чијим је суштинским одликама, поред урбаних и виртуелних окружења као стецишта глобалних токова и превазилажења традиционалних идеја о заједници, фрагментарна, а кохезивна калеидоскопска нарација. Овај рад анализира разуђеност такве нарације и наративне структуре, те њихов учинак и смисао на примеру Атласа облака Дејвида Мичела, родоначелника и истакнутог представника космополитског романа 21. века.
Подручје Хиспанске Америке и његово плодно књижевно тло пронели су почетком шездесетих година XX века широм света снажан глас о новој генерацији писаца која је створила ремек-дела трајне вредности и оставила јединствен литерарни траг. Настанком кризе такозваног бума, чији су носиоци били М. Варгас Љоса, Г. Гарсија Маркес, Х. Кортасар и К. Фуентес, половином седамдесетих година XX века настао је постбум, у виду критике и промене дотадашњих токова у смеру ангажоване стварности свесне сложених животних околности Латинске Америке. Тај покрет је деведесетих година преиначен у постмодерну, наклоњену експерименту, политичком насиљу као непосредној стварности, групном искуству поставангарде, глобализацији, масовним медијима и савременим технологијама, који су донели нов приступ књижевности. Разматрањем кризе књижевног стваралаштва у Хиспанској Америци крајем XX и почетком XXI века, кроз сагледавање нових поетика хиспаноамеричких писаца, овим радом покушаћемо да предочимо њену разгранатост и да укажемо на тенденције, теме и карактеристике које формулишу сами аутори, књижевни критичари, научници и наши директни саговорници.
Рад се бави наративним техникама и поступцима у романима Орхана Памука који показују задивљујућу разноликост. Уочљиво је да књижевни опус овог прослављеног турског писца чине претежно романи разноврсни како по тематици тако и по језику и стилу. Обележја његове прозе јесу стално експериментисање са формом, проналажење нових и раније некоришћених образаца и решења која у наративном погледу значе новину не само у савременој турској литератури, већ често и у светској књижевности. Од првог романа Џевдет- бег и његови синови (1982) до најновијег Чудан осећај у мени (2014), Памук је непрекидно заокупљен наративном игром, успевајући да увек изненади новим приповедачким техникама и стиловима.
Адреса: Риге од Фере 4, Београд
Фиксни телефон: +381 11 2637 565
Факс: +381 11 2638 941
Електронска пошта: info@zaprokul.org.rs
Сва права задржана | Часопис Култура
