СРПСКА ГРОБЉА И ПРОМЕНЕ У ПРОСТОРУ

/in /by

Премештање гробља крајем двадесетих година 19. века са руба српске вароши у Београду на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан било је део политике освајања простора, и то на неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, комуналном и привредном, и трансформисало је простор око гробља. Изградњом и урбанизовањем тог дела вароши, постепено су се умножавали његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије остао мање атрактиван простор од суседног Врачара. Како су се мењали културни обрасци грађанске класе (култура смрти и естетизација простора), мењао се и однос према простору гробља, па је у другој половини 19. века тражено да оно, дотада запуштено, неодржавано и често девастирано, буде уређено или измештено на периферију и плански изграђено, чиме би се обезбедила репрезентативност гробља у градском простору.

ЈАВНИ ГРАДСКИ ПРОСТОР НАСУПРОТ ТРЖНОМ ЦЕНТРУ У КОНЗУМЕРИСТИЧКОЈ КУЛТУРИ

/in /by

У раду се као репрезент савремених потрошачких простора разматра тржни центар. Потрошачки простор посматран је као место интеракција између окружења и актера, те актера међусобно. Идеја тржног центра је компресовање и интензивирање јавног простора смештањем свих потребних садржаја под један кров. На тај начин, умањује се потреба купца да се врати свакодневном животу, куповина постаје његова рекреативна активност, а тржни центар сигурно прибежиште. Предмет рада је истраживање ставова корисника према отвореним јавним градским просторима и тржним центрима, као и поређење њихових квалитета и недостатака. Основни циљ је унапређење знања и искуства у истраживачком и пројектанском погледу кроз истраживање односа између корисника, архитектуре и простора. Задатак је да се анализирају релације између архитектонског стваралаштва и ширих социолошко-културолошких промена изазваних комерцијализацијом савременог града – конкретно, пројектантски концепт формирања комерцијалних (превасходно трговачких) простора и утицаја које они имају према ширем градском (физичком и социјалном) контексту и коришћењу.

МАКЕТА КАО ЈАВНИ ПРОСТОР

/in /by

У раду се полази од улоге макете (франц. maquette) у студијама визуелне културе, а која се манифестује у два вида: као етапа у реализацији вајарских и архитектонских задатака, те као елемент музејске документације и изложбених поставки. Умањена верзија служи испитивању развоја стваралачке идеје, те као представа постојеће, реалне, тродимензионалне структуре. Поред тога што је сразмерно умањена, макета је често и формално, у смислу употребе детаља, сведена. Ипак сва ова умањења (сразмерска и обликовна), заправо отварају простор једном другом елементу – имагинацији. Макета је визуелни стимуланс на основу кога се помоћу имагинације (појединца или јавности) довршава замисао о ономе што макета представља. Смештена у јавни простор, макета постаје његов део, задржавајући свој имагинативни потенцијал. Другим речима, макета у јавни простор уноси имагинативни садржај и тако постојећи јавни простор проширује. У том су смислу веома специфичне управо макете које најављују изградњу јавних простора. Намењена јавности, а најављујући јавни простор, ова врста макета индукује нешто што би се могло назвати јавна имагинација. Под јавном имагинацијом овде подразумевамо обликовање јавног мњења помоћу имагинативних стимуланса (пре свега визуелних). Полазећи од наведених ставова у овом раду анализираће се макета пројекта Београд на води управо као генератор јавне имагинације. То значи да ће ова макета бити сагледавана не као најава будућег јавног простора, већ као предметна реалност у јавном простору у коме је изложена, те као елемент у грађењу проширеног јавног простора заснованог на имагинацији. Другим речима, то значи да се макета Београда на води не посматра као знак који представља нешто друго (будући изглед савског приобаља), већ као визуелна структура која гради сопствени јавни простор.

УЛОГА, ОБЛИКОВАЊЕ И ПРЕОБРАЖАЈ СПОРТСКИХ ОБЈЕКАТА У БЕОГРАДУ У XIX И XX ВЕКУ У ОДНОСУ НА ПОТРЕБЕ ГРАДА

/in /by

Сваки град је огледало друштва и друштвених активности које су се одвијале кроз његову историју. Београд је у својој прошлости био испуњен крупним променама, које су га за неколико деценија у XIX веку, од неуређене вароши претвориле у српску престоницу. Са развојем државе, расте и тежња да се иде у корак са светом, где су се од давнина неговале спортске дисциплине. Спортска архитектура Београда почела је да се развија средином XIX века – oд првих јавних купалишта на Сави, стрелишта на Топчидеру, фудбалских терена на Тркалишту, прешла је велики развојни пут, мењајући свој облик и намену у односу на потребе. У првим деценијама XX века граде се тенис терени, клизалишта, базени и велики стадиони, док је каснији развој пратила изградња модерних спортских хала. Кроз развој архитектуре спортских објеката, можемо пратити низ промена и преображаја, где се губе једни, а добијају нови архитектонски облици, док историја наставља да иде својим неумитним током.

АНКЕТНИ КОНКУРС ЗА УРЕЂЕЊЕ ТРГА МАРКСА И ЕНГЕЛСА У БЕОГРАДУ 1976. ГОДИНЕ

/in /by

Након краткотрајног поратног периода марксистичког радикализма, у Србији је током педесетих и шездесетих година ХХ века извршена корекција антибуржоаске маркистичке револуције спровођењем беспоштедне критике свега постојећег, да би концем шездесетих и током седамдесетих година таква политичка стратегија била трансформисана у својеврсни грађанско-демократски модел критике друштва против државе. У архитектонској области током седамдесетих година, однос према традицији праксе стварања и традицијској слици затеченог наслеђа носио је својеврсни грађански модел критике која се, на основу схватања националне традиције засноване на интерним дифузијама емотивног, идеолошко-политичког, историјског и интересног код стваралаца простора, може груписати на радикалну, конзервативну и либералну. Анкетни позивни урбанистички конурс за уређење трга Маркса и Енгелса у Београду, спроведен од месеца јуна до 15. новембра 1976. године, заузима време преласка са друштвено-планског радикализма на либерално-тржишне еволуционистичке перспективе развоја града. Успостављањем спроведбене планско-стратешке документације за изградњу и уређење градског простора концем шездесетих година ХХ века, чиме се редефинише интуитивно деловањe архитектонских актера на градску слику, овакав еволуционистички перспективизам је контрадикторно оваплотио волунтаризам и културу губљења архитектонске синтезе града. Пред перспективом дезоријентисаног, дуготрајног и делимичног еволуционизма, виђенији актери архитектонског стваралаштва, решења су тражили у новом ауторитаризму, у крупнијим уређајним потезима и снажнијим акцентима, који се у односу на старији модел планирања простора разликује заменом класно-револуционарне за државно-револуционарну митологију.

БЕОГРАДСКИ ПАСАЖИ XX ВЕКА

/in /by

Као полазна основа истраживања, у овом раду, постављен је просторни феномен XIX века – пасаж (passagen, нем.) – односно, наткривени (заштићени) пролаз између две улице, уметнут у градски блок, који је, према опсервацијама Валтера Бењамина (Walter Benjamin), представљао један од суштинских израза модерности у времену свог настанка. Упоређивањем и испитивањем пролаза/пасажа у урбаној историји Београда током XX века, рад анализира транспозицију овог типа у контексту производње простора у различитим друштвеним оквирима, и проблематизује је кроз актуелна питања савремене девастације и редукције јавног домена и јавне сфере на глобалном нивоу. Овим радом настављају се и продубљују претходно започета научна испитивања ауторки, кроз нову предметну грађу, проблемске оквире и истраживачка питања проверена у редефинисаној критичкој перспективи, која се баве еманципаторским потенцијалом простора посебних типологија, изван уобичајених дефиниција и интерпретација.

СПОРТ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ: ГЕНЕЗА БЕОГРАДСКИХ СОКОЛСКИХ ДОМОВА И СТАДИОНА

/in /by

Соколски домови представљају прве спортске објекте подигнуте у Београду и као такви заузимају значајно место у урбанистичком развоју града током периода између два светска рата. Питање изградње соколског дома није се тицало само соколског друштва, већ и грађанства. На основу расположивих архивских докумената и периодике, познато је да су Београђани активно учествовали у подизању соколских домова и стадиона. Отуд је истраживање соколске архитектуре значајно не само за историју архитектонског и урбанистичког развоја међуратног Београда, већ и за друштвену историју. Осим соколских домова, истакнуту улогу у преиначавању јавног простора Београда чинили су соколски стадиони односно слетишта. Кроз анализу архитектонских остварења насталих под окриљем београдских соколских друштава, покушаћемо да установимо њихову улогу и значај у архитектонском и урбанистичком развоју града, али исто тако да утврдимо на који начин су ови јавни простори учествовали у спровођењу југословенске идеологије, као и неизоставне соколске културно-просветне мисије у циљу еманципације и модернизације друштва.

НОВИ УНИВЕРЗИТЕТСКИ ЦЕНТАР МЕЂУРАТНОГ БЕОГРАДА

/in /by

Трансформација Београда из оријенталне вароши у престоницу по узору на западноевропске метрополе одвијала се релативно брзо. Формирање јавних простора заузимало је значајно место у планским и теоријским разматрањима развоја града, међутим у пракси се његово ширење одвијало стихијски, без или мимо урбанистичких планова. Стога је једна од кључних историографски препознатих карактеристика урбаног развоја Београда недореченост јавних простора и целина. Једна од ретких урбаних целина која је реализована према иницијалној замисли и која је до данас задржала првобитни карактер јесте Универзитетски центар, изграђен на простору некадашњег Тркалишта, дуж Булевара краља Александра. Иако се идеја о његовој изградњи развијала и остваривала током шест бурних деценија, од периода пре Првог светског рата до седме деценије прошлог века, јасна и јединствена визија никад није уобличена у виду једног планског документа по којем ће простор бити обликован. Циљ рада је да трансформације овог простора прикаже кроз призму идеја и појава које су окарактерисале развој Београда током последњих стопедесет година.

ПАЛАТА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ И ЈАВНИ ПРОСТОР КНЕЗ МИХАИЛОВЕ УЛИЦЕ

/in /by

Преиначавајући већ постојећи урбани простор престонице, идеје настале за Дом Српске Краљевске Академије у Кнез Михаиловој улици исказивале су промену укуса и стилских утицаја у градитељству Београда. Доминантни у време проглашења Краљевине Србије, пројекти и реализације архитекте Константина Јовановића представљали су врхунац утицаја архитектуре бечке Рингштрасе, који је у прошлост склонио карактер провинцијалног османског града. Одбацивање концепта бечког академизма у тренутку политичке конфронтације Српске Краљевине и Двојне Монархије с краја прве деценије XX века и потреба за модернијим градитељским приступом, изнедрили су дело са елементима архитектуре бечког Fin de siecla, париског Art Nouveau и духа Bell Epoque оствареног пројектом архитеката Андре Стевановића и Драгутина Ђорђевића. Прекид изградње услед избијања Првог Светског рата, и промена архитектонске климе у Београду након његовог окончања, довели су до брзе девалвације модерности објекта чија је градња завршена 1924. године. Подизање палате САНУ дало је изузетни печат формирању идентитета београдског корзоа, као јединственог јавног простора.

ДОПРИНОС АРХИТЕКТЕ ДАНИЛА ВЛАДИСАВЉЕВИЋА У ТРАНСФОРМАЦИЈИ ЈАВНИХ ПРОСТОРА БЕОГРАДА КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

/in /by

Данило Владисављевић припада генерацији архитеката који су на прелазу XIX у XX век, оставили значајан печат у српској архитектури. Истакнут допринос у трансформацији јавног простора у Београду, архитекта Владисављевић је пружио кроз пионирски, урбанистички подухват у виду комплекса Војне болнице на Врачару, а посебно кроз плодотворну сарадњу са инжењером Милошем Савчићем приликом изградње комплекса београдске кланице, на које ће овом приликом бити стављен посебан акценат. Потребно је споменути и да је архитекта Владисављевић са инжењером Савчићем реализовао и вишеспратне пословнице Прометну, Извозну банку и Врачарску штедионицу, а кад је реч о осталим грађевинама јавне намене још и сарадњу архитекте Владисављевића са архитектом Светозарем Јовановићем на изградњи Официрске задруге, као и самосталну реализацију хотела Сплендид и Унион. Архитекта Данило Владисављевић је својим стилским плурализмом значајно допринео репрезентативности градског језгра, које је крајем XIX и почетком XX века све више попримало одлике великих европских центара.