ФИЛМСКА КУЛТУРА И РУСКА ЕСТЕТИКА ЕКРАНИЗАЦИЈЕ

У раду се истражују могућности руске естетике екранизације у покушају одређивања природе филма као уметности и медија, као и њена повезаност са појмом филмске културе. Иако је однос филма и књижевности рано уочен као питање од великог не само теоријског него и културног значаја, овде се запажа повезаност традиције руске естетике екранизације са специфичним схватањем појма филмске културе присутним у контексту руске и совјетске културе двадесетог века.

ТРАНЗИЦИЈА КУЛТУРЕ

У тексту се указује на то да интринсична непотпуност значења појма „култура”, који зависи од контекста, не умањује улогу културе у обликовању погледа на свет. Проблематични економски и политички услови одражавају се на стање културе, а свест о стању културе омогућава дубље сагледавање могућности друштвених промена. Томе се испречава принцип модерне капиталистичке производње која је и настала са трговином књигама, као производња културе. Показује се да је производња културе, која је окренута профиту, препрека за стваралачко обликовање културе. То је још проблематичније у маргинализованим културама, попут културе у Србији, која је стално изложена сменама транзиција – из премодерног доба, у традицију хришћанства, па преко атеистичке модернизације комунистичког режима, до садашње ере глобализације. Тако је текућа транзиција културе у Србији постала део опште (глобалне) културне транзиције која се налази на раскрсници између производње културе, чија је средишња вредност профит, и стварања културе као подлоге одрживог и хуманог живота на Земљи.

КАКО СТВОРИТИ САВРШЕНУ ЛЕПОТИЦУ У УМЕТНОСТИ И У СТВАРНОСТИ?

Иако историја не открива диктат лепоте какав данас намеће индустрија лепоте, појам лепог, барем у домену ликовних уметности није био далеко од реализације и од данас понуђених стандарда. Телесна лепота је била схватана као одраз вишег савршенства, али је била тражена у природи, и од ње је потицала. Селекцијом најлепшег из разних природних модела, она је редукована на заједнички именитељ, на средину. Природа је била модел, водич, али несавршена, и вешти мајстор је могао да је поправи, и њену савршенију слику реализује у уметности. И данас се у индустрији лепоте негују и исти идеал и исте стратегије које знамо из старије праксе, с тим што је у употребу ушла компјутерски обрађена слика. Концепт идеалне лепоте се није променио. Медији јесу, а развој технологије је омогућио и отеловљење прочишћене природе и откривања процеса њеног превазилажења пред нашим очима, уводећи артифицијелност у стварни простор и време, као у реклами за кампању пропагирања природне лепоте компаније Dove која илуструје древни процес студије селекције и идеализације у уметности. Но, није само уметност, односно уметничка теорија, била средиште занимања и предлагања савршених модела. Оне су, чини се, биле јасан одраз друштвених тенденција, односно занимања аристократске средине у којој су се постављала питања и предлагале могућности превазилажења природних недостатака у жена, али и мушкараца, као у делу Анђела Фиренцуоле, О лепоти жена, из 1541. године. Овај рад представља само један од приступа темама које отвара култура лепоте.

ДЕНДИЗАМ И МОДА: ОД ОДЕЋЕ ДО СТИЛА

У настојању да се испита феномен дендизма у раду се проблематизује однос слободе појединца и његове условљености менама моде. Иако је везан за одређени историјски тренутак и одређени географски простор, дендизам има универзалан културни значај, јер промовише једно ново схватање индивидуалитета. Денди постоји само на основу властитог суда укуса који се очитује у начину његовог одевања, држања и манира. Уместо да се одене прикладно обичајима друштвене класе којој припада, као што је то било уобичајено, модерни појединац оличен у дендију у слободном избору одеће и владања види прилику за властиту самореализацију. Управо дендизму треба приписати заслуге за откриће могућности да се нечија независност и оригиналност дају изразити непосредно, на његовој спољашњости. Кључно питање, од којег зависи културни домет дендизма, јесте да ли такво поступање може да обезбеди истинску слободу индивидуе или оно само отвара ново поље друштвене манипулације.

СУШТИНА ВЕРСКОГ УЧЕЊА КАО БОГОСЛОВСКИ ФАКТОР ПРОТЕСТАНТИЗАЦИЈЕ РОМА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

У верском деловању међу ромском популацијом у југоисточној Србији, црквени прваци протестантске провенијенције инсистирају на вери као новом елементу у њиховом самодефинисању: кроз индивидуални и групни рад подстиче се духовни напредак проучавањем Светог писма и применом библијских начела у свакодневном животу и понашању. Адвентисти, Јеховини сведоци и баптисти захтевају „живот у цитатима” и практикују „тиху” молитву, без плеса и вербалног изражавања осећања. За пентекосталце, „поново рођене” хришћане, поред Библије, посебан значај игра верски ритуал: потенцира се субјективни, дубоко емоционални доживљај, препуштеност „вођству” Светога Духа током службе. У раду се преносе запажања проистекла из продубљених интервјуа са 60 крштених Рома, као и 14 ромских и неромских верских старешина. Подаци су прикупљени на основу стандардизоване процедуре са Ромима верницима и неромским и ромским старешинама протестантских верских заједница у југоисточној Србији (Хришћанска баптистичка црква, Јеховини сведоци, Хришћанска адвентистичка црква и Еванђеоска пентекостална црква).

СОЦИЈАЛНЕ МРЕЖЕ – МРЕЖА ШКОЛСКИХ ДРУГАРА

У тексту се испитује применљивост појма мрежа школских другара у анализи умрежености пословне елите у Србији. На подацима емпиријског истраживања спроведеног 2012. године на узорку економске елите показује се да има основа за прихватање хипотезе према којој лични успех зависи од хомогености групације којој успешни појединци припадају, али да та хомогеност може проистицати из више извора, а мрежа школских другара представља само један од тих извора.

ТРАДИЦИОНАЛНА ВЕРСКА КУЛТУРА, НАРОДНО И ОФИЦИЈЕЛНО ПРАВОСЛАВЉЕ

Ревитализација официјелног православља је процес који тече паралено са ревитализацијом народног православља и народне побожности. Примат једног у односу на друго зависи од низа фактора, друштвених и политичких околности, као и културних преференција. Рецепција и интерпретација порука православне цркве се огледа у приближавању црквеном православљу посвећених верника, док већина декларативних верника на својеврстан, себи својствен, начин усваја, разумева и интерпретира православно учење, црквена правила обредног понашања, православне моралне норме и значај религије у свакодневном животу.

ТРЕЋА КУЛТУРА: ФИЛОЗОФИЈА И НАУКА

Синтагма ‘трећа култура’ створена је као ознака за активност научника и филозофа који филозофска питања настоје да артикулишу ослањајући се на резултате савремене природне науке и да одговоре на њих пруже у оквиру натуралистичке слике света. Циљ овог чланка је да се анализирају најважнији аспекти треће културе и одређене филозофске импликације ове концепције.