ТРАДИЦИЈА И ТРАНЗИЦИЈА/КУЛТУРНА КОНТРАВЕРЗА

У чему је контраверза културног идентитета Србије која се у процесу транзиције налази већ више од два века? Одговоре сам потражила у нестабилном, хибридном и динамичном концепту балканског идентитета. Балкан као специфичан етнички и културолошки микс, као место сусрета племените барбарогеније и дивљаштва, европски Орјент, тачка преплитања традиције и глобалних токова, представља специфичну платформу одакле посматрамо изградњу репрезентације и мешања односа између нашег националног идентитета и културе у целини. Аналогија између процеса модернизације у XIX веку и данашње Србије недвосмислена је, како у поступцима изградње културног и националног идентитета, тако и у последицама неуспеле трансформације друштва. Преласку из традиционалног у модерно друштво, усмераваног према запандоевропским токовима, увек је недостајао макар један од кључних интегришућих фактора. Зато су неусаглашеност друштвене и културне политике и непрецизно вођена еманципација друштва у целини довели до непознавања или погрешног препознавања сопствене културе, традиције и узора, и узроковали догорочну неспособност очувања културне (као и политичке) независности на овим просторима. Овим текстом покренућу питања везана за дефицит модерности, као и за културни империјализам, који се као последица колонијалне доминације задржао на овим просторима. Спрегу политике и естетике анализираћу на примеру визуелне репрезентације националног идентитета, кроз портрете владара – кнеза Милоша Обреновића, на којима се јасно очитује покушај развоја културне стратегије и дефинисања јединственог националног културног модела. Изједначење појма националног идентитета са политичким менталитетом показало је да је пасивни традиционални менталитет (као статичан и некомуникативан) препрека у формирању модерног културног идентитета, који делује иновативно и има способност властите перцепције политичког. Политичка трансформација система која није одржала корак са целокупном трансформацијом друштва, резултирала је неодрживошћу културне политике као темеља модернизације државе и одржању статуса кво према доминантном центру. Због тога, само брисање колонизаторског идентитетског обрасца и прихватање новог није било довољно за успостављање сопственог националног и културног идентитета. Никада завршени процес модернизације условио је перманентну неодређеност савремене култуне политике, јер се у нестабином периоду транзиције, још увек опредељујемо између традиционализма и глобалне културе, притом додатно наглашавајући разлике и контраверзе, а не стварајући поље слободне културне флуктурације. Враћајући се на Балкан као културну парадигму Србије, културна политика данашњице би требало да комуницира са видљивим богатством разноликости, не супротстваљајући се ни традицији ни транзицији, како би избегла инфериорност у препознавању или пак сопствену индиферентност у произвођењу, презентовању и очувању културног блага.

КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПАРАЗИТИЗМА

У тексту је анализирана југословенска геополитичка транзиција и њен утицај на појаву корупције на балканском простору с посебним освртом на улогу ЈНА. Геополитички паразитизам развио се и укоренио у време 1945-1980 и то стога што је комунистичка држава успела да обезбеди спољнополитичко признање и да за свој пројекат придобије велики број становника. У средишту војног и безбедносног апарата зачета је корупција која се пред распад СФРЈ развила и разбуктала у свим државама насталим на простору бивше СФРЈ.

ШИРЕЊЕ ДЕМОКРАТСКЕ КУЛТУРЕ КАО ИНДУСТРИЈE НОВЕ КОЛОНИЈАЛНЕ СВЕСТИ

Рад анализира начине наметања идеологије експортоване демократије у српску политичку културу – површност и хибридност тог процеса, неприлагођеност локалним специфичностима техника и метода наметања и наступ домаћих и страних „мисионара”. Рад се бави разлозима, ценом и смислом постигнутих резултата процеса и дубином имплементације колонијалне демократије и демократске културе у српско друштво. Утврђује се смисао разлога зашто се није инсистирало да ли је демократска култура „спроведена изнутра или наметнута споља” као и понављање старог обрасца да „либералне демократије у земљама Првог реда увек захтевају да други народи плате – политички, друштвено и економски – за оно што њихова друштва уживају”.

ТРАНЗИЦИЈА КАО ПРЕЛАЗ ОД КУЛТУРЕ ПОЛИСА У КУЛТУРУ МЕГАЛОПОЛИСА

У тексту се, на примеру Дучићевог тумачења поезије Војислава Илића, описује конституисање културе полиса, као истовременог одговора на захтев модернизације и захтев за очувањем националног и културног идентитета. Култура полиса је као таква била супротстављена романтичарској културној матрици. У наставку текста, показују се разлике између тако схваћене културе полиса и културе Мегалополиса, односно урбаног дискурса, који путем широко схваћеног појма бранда, искључује појединца из његове националне и културне традиције. На тај начин, он га претвара у честицу биомасе, која стоји на располагању Мегалополису.

КОНСТАНТЕ КУЛТУРНОГ КОНТЕКСТА И ТРАНЗИЦИЈА

Транзиција је доста тога променила у Србији, но постоји један број константи културног контекста које транзиција није успела да промени. Пре би се могло рећи да су те константе обликовале ток транзиције. Овде, пре свега треба имати у виду глобалне вредносне оријентације које су традицијом укорењене у друштвено биће овог простора и које се увек изнова појављују у старој суштини и новом појавном облику. Те константе, на дуги рок, отежавају квалитативне скокове а модернизацијским трендовима дају специфичну форму. У њих спадају традиционализам и ауторитарност као и њихови различити деривати. Ради се о глобалним вредносним оријентацијама којима се настоји повезати прошлост са будућношћу и тиме остварити историјски континуитет друштва. Оне друштво чине изнутра противречним и непријемчивим за иновације.

ТРАГОМ ЈЕДНОГ ИСТРАЖИВАЊА: НЕКЕ ВРЕДНОСНЕ НЕДОУМИЦЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ

Након разјашњења основних појмова, рад креће у анализу резултата једног од ретких емпиријских истраживања које је једним својим делом било посвећено и експлицитним ставовима грађана Србије о културној политици. Ради се о истраживању које је обухватило пет округа југоисточне Србије (Нишавски, Топлички, Пиротски, Јабланички и Пчињски), а резултати су индикативни за период након демократских промена у Србији, и омогућавају компарацију са налазима других и будућих истраживања. Нове околности стављају у први план нека важна културна питања, као што су: како профилисати културну политику Србије; чему би она требало да тежи; како стоји ствар са националном културом (Срба) а како са космополитизмом; да ли су грађани Србије уплашени од европских или америчких вредности (и у којој мери); да ли је у одговорима на претходна питања Србија специфична у односу на Балкан; у којој мери је Србија унутар себе подељена по тим питањима – имајући у виду стандардне социо-демографске карактеристике својих грађана.

КУЛТУРА У КРИЗИ И КРИЗА КУЛТУРЕ: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ

Раздобље кад се један модел развоја, организације и интерпретације света истроши а нови није настао означава време кризе у најширем смислу. Криза погађа све групе, институције, организације и појединце на нивоу свакодневног живота. Она се у почетку сагледава кад се открије да се одређен поредак распада. У случају културе то значи да она постаје супротно од онога што је била и да обрасци културе усмеравају друштвене праксе ка дезинтеграцији. Култура у Србији до сада није била предмет озбиљних размишљања. То илуструје и чињеница непостојања темељне и развијене стратегије у области културне политике. У раду се на конкретним примерима у сфери медија и забаве показује својеврсна криза културе у Србији.

ПИНК ТРАНЗИЦИЈА У СРБИЈИ

Србија, као и друге земље (полу) периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија транснационалне капиталистичке класе (ТНКК) чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ. Тако се и у Србији довршава уобличење система масовне културе који одликују: култура заборава, потрошачког „ослобођења” од греха и стида, фетишизма секса и насиља, као и нормализације („релаксације”) патологије и аморалности. Те одлике налазимо и у „високој култури” коју производе и конзумирају припадници ТНКК (као и кандидати за улазак њу). Највећи део „високе културе” данас је под контролом ТНКК, која суштински диктира доминантни укус. Припадници буржоазије који на (полу) периферији успешно производе или демонстрирају исправан укус, бивају инкорпорирани у идеократску фракцију ТНКК. Отуда је готово сва висока култура у Србији садржајно у знаку компрадорства, а стилски у знаку „концептуалне уметности”. И као што је практично немогуће, у тренутним друштвено-историјским условима, одбацити садашњу главну културну функцију масовних медија у Србији као „колектора” потрошачке хипнозе, тако је практично немогуће, у тренутној друштвено-историјској констелацији, променити компрадорско-колонизаторски карактер овдашњих установа високе културе. Јер, оне су само институционални израз доминантне, материјално и социјално хегемоне класе у српском друштву – компрадорске буржоазије.

СТРАТЕШКЕ ДИЛЕМЕ САВРЕМЕНЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ – КОЛИКО СМО ДАЛЕКО ОД УРАВНОТЕЖЕНОГ ДЕЛОВАЊА

Предмет рада су стратешке дилеме социјалног развоја које садрже значајан потенцијал да утичу на квалитет живота грађана, па тиме и концептуализацију културне политике у Србији, а ипак су током транзиционог периода остале изван јавног простора и јавних дебата: унутрашња-спољашња култура, ендогени-егзогени ресурси, село-град и многе друге. Циљ истраживања је да сагледа комплексност савремене културне политике и анализира њене капацитете за демократизацију културног система и укључивање сеоског становништва у културни живот. Емпиријско истраживање засновано је на студији случаја административног, индустријског и културног центра jужног Баната – града Панчева и села на његовој територији који се може сматрати репрезентативним примером усклађеног деловања економске, просветне и културне политике чије су активности од пресудног утицаја на квалитет живота грађана. Истраживање показује резултате јавних практичних политика вођених почев од ране фазе индустријализације почетком 18. века, па све до данас, а анализирајући њихове снаге и слабости, настоји да укаже на правац деловања културне политике у будућности.

.

СРПСКА КУЛТУРА У ТРАНЗИЦИЈИ – НОВЕ КОНТРАДИКЦИЈЕ

Три кључне транзицијске контрадикције културе у Републици Србији (и српске културе) су: 1) конфузан однос између државе и културе, 2) улога тржишта у култури, 3) политичка инструментализација културе и проблем општег интереса у култури и уметности. У првом делу се разматра променљив однос државе и културе од 1990. до 2011. године. Држава и њена културна политика се критикује са антиетатистичких позиција али се истовремено од ње очекује да унапреди развој културе. Слободно тржиште као кључан појам транзиције није наишло на добар пријем у српској култури. Нешто због кризе нешто због традиције, државне подршке у култури и уметности. У другом делу се указује на политичку употребу уметничког стваралаштва које је помогнуто од стране државе. Критичка анализа ових појава суочава се са дилемама демократије у култури при чему се поставља питање општег националног интереса у овој области. У закључку се подвлачи очекивање наставка контрадикција у културној политици Србије а не њихово разрешење.