ОНИРИЧНО ПОДРИВАЊЕ СТВАРНОСТИ: НАТ­ПРИ­РОД­НА СТРА­ВА И НИ­ХИ­ЛИ­ЗАМ ТО­МА­СА ЛИ­ГО­ТИ­ЈА

Про­све­ти­тељ­ски иде­ал све­та ко­јим у це­ло­сти вла­да људ­ски ра­зум и ко­ји је пот­пу­но устро­јен уни­вер­зал­ним ме­ри­ли­ма ра­ци­о­нал­но­сти јед­на­ко је оспо­ра­ван и бра­њен от­ка­ко је за­жи­вео у ин­те­лек­ту­ал­ној тра­ди­ци­ји Евро­пе. Ве­ра у ра­зум као у екс­клузив­но свој­ство људ­ског ума ка­дро да ре­про­ду­ку­је ау­тен­тич­ну слику ствар­но­сти, на За­па­ду се бр­зо по­ка­за­ла ди­ску­та­бил­ном ка­ко из угла фи­ло­зо­фи­је, та­ко и умет­но­сти, али и по­је­ди­них на­уч­них ди­сци­пли­на (пре свих, пси­хо­ло­ги­је и ан­тро­по­ло­ги­је). У окви­ри­ма са­вре­ме­не књи­жев­не про­дук­ци­је, је­дан од нај­ве­ћих про­тив­ни­ка про­све­ти­тељ­ске за­ми­сли о ра­зу­мом спо­зна­тљи­вој при­ро­ди стварно­сти је хо­рор пи­сац То­мас Ли­го­ти. За овог ау­то­ра, „свет ка­кав је­сте” има ма­ло или ни­ма­ло ве­зе са ра­ци­о­нал­ном све­шћу, а да­леко ви­ше са са­др­жа­ји­ма ко­је нам су­ге­ри­шу нај­ду­бљи ира­ци­о­нал­ни стра­хо­ви оли­че­ни у гро­зни­ча­вим ви­зи­ја­ма и ко­шмар­ним сли­ка­ма. За­сно­вав­ши свој лич­ни и умет­нич­ки све­то­на­зор на ин­вер­зи­ји устаље­них пред­ста­ва о ствар­ном, Ли­го­ти ства­ра спе­ци­фич­ну вр­сту суб­вер­зив­не про­зе: на­и­ме, ону ко­ју свет ли­ша­ва ви­шег сми­сла и ти­ме оспо­ра­ва чо­ве­ку сва­ку мо­гућ­ност уте­хе. Да ли ова крај­ња бе­зи­лу­зор­ност ин­ди­ви­дуи оста­вља ика­кво ме­сто за са­мо­стал­но де­ла­ње (суб­вер­зив­но или не) јед­но је од основ­них пи­та­ња на ко­је ћу на­сто­ја­ти да од­го­во­рим у овом ра­ду

ЖАНРОВСКА СУБВЕРЗИВНОСТ АВАНГАРДНЕ ПОЕЗИЈЕ

Срп­ска књи­жев­ност на по­чет­ку 20. ве­ка у окви­ру историј­ске аван­гар­де ства­ра но­ве по­е­тич­ке обра­сце. Као основ­ни концепт, аван­гард­ни умет­ни­ци за­сту­па­ли су кон­цепт по­бу­не: про­тив уста­ље­них књи­жев­них кон­вен­ци­ја, про­тив ре­ли­ги­је, про­тив тради­ци­је, про­тив исто­ри­је, про­тив свих вр­ста ау­то­ри­те­та и идео­ло­ги­ја. Као до­ми­нан­тан жа­нр епо­хе из­дво­ји­ла се лир­ска пе­сма ко­ја је би­ла по­год­на за по­е­тич­ке екс­пе­ри­мен­те аван­гард­них ствара­ла­ца. Про­ме­на­ма у окви­ру лир­ског жан­ра и на­па­дом на фор­му и прин­ци­пе по­ет­ског ства­ра­ња пе­сни­ци су на­па­да­ли и по­ре­дак ко­ји је да­те прин­ци­пе ус­по­ста­вио. У ра­ду се на при­ме­ри­ма Ста­ни­сла­ва Ви­на­ве­ра, Ми­ло­ша Цр­њан­ског и Раст­ка Пе­тро­ви­ћа, пре­ко те­ори­је жан­ра, пре­и­спи­ту­ју по­ступ­ци ком­по­но­ва­ња лир­ске пе­сме и упо­тре­бе лир­ског жан­ра као ме­ста по­бу­не и от­по­ра пре­ма ау­тори­те­ти­ма и кон­вен­ци­ја­ма

СУБ­ВЕР­ЗИВ­НЕ ОД­ЛИ­КЕ МАН­ГА КУЛ­ТУ­РЕ У КОН­ТЕК­СТУ ПОП­КУЛ­ТУР­НОГ ГЛО­БАЛ­НОГ СЕ­ЛА

Ја­пан­ски стри­по­ви, по­зна­ти­ји под име­ном ман­га, превас­ход­но на­ме­ње­ни ло­кал­ној пу­бли­ци, успе­шно су пре­ва­зи­шли наци­о­нал­не гра­ни­це и уве­ћа­ли еко­ном­ски и кул­тур­ни зна­чај Ја­па­на. Ман­га ути­цај има­нен­тан је и у окви­ру дру­гих ин­ду­стри­ја поп култу­ре – филм­ске и му­зич­ке, ја­пан­ске ани­ма­ци­је (ани­ме), ви­део игара, као и ин­ду­стри­је фи­гу­ра и игра­ча­ка, од­но­сно оно­га што се подра­зу­ме­ва под фе­но­ме­ном „кул Ја­пан”. По­ла­зе­ћи од прет­по­став­ке Стју­ар­та Хо­ла да је поп кул­ту­ра ве­чи­то по­при­ште бор­бе, у ра­дусе пре­и­спи­ту­ју суб­вер­зив­не од­ли­ке овог „ин­фан­тил­ног” ја­пан­ског ме­ди­ја на ви­зу­ел­ном и на­ра­тив­ном пла­ну, као и осо­бе­ни ме­ха­ни­змико­ји­ма ман­га пру­жа от­пор аме­рич­кој до­ми­на­ци­ји у до­ме­ну масов­не кул­ту­ре. Да­ље, фо­кус ра­да је на про­во­ка­тив­ном „ло­ли­кон” жан­ру ко­ји се мо­же ту­ма­чи­ти као при­мер ман­га опи­ра­ња те­матском кон­зер­ва­ти­ви­зму у до­ме­ну фик­ци­је.

БУНТ У УЛИ­ЦИ ГА­ВРИ­ЛА ПРИН­ЦИ­ПА У БЕ­О­ГРА­ДУ

У ра­ду се пре­и­спи­ту­је (ан­ти)хе­ге­мо­ност као стра­тешка нео­п­ход­ност са­вре­ме­них кул­ту­ра от­по­ра, на­ста­лих у комплек­сним усло­ви­ма гло­ба­ли­за­ци­је и ње­них по­сле­ди­ца, са по­себним освр­том на стра­те­ги­је са­вре­ме­не кул­ту­ре от­по­ра у Ср­би­ји. Упо­ред­ном ана­ли­зом се у ра­ду су­о­ча­ва­ју гра­фит Га­ври­ло Прин­цип (2013) ано­ним­ног умет­ни­ка/умет­нич­ке гру­пе „Бунт” у ули­ци Гаври­ла Прин­ци­па у Бе­о­гра­ду и спот за пе­сму „Бунт” (2007) гру­пе Di­sci­plin A Kitchme ве­зан за по­след­њу бом­бон­џиј­ску рад­њу у Бе­огра­ду са адре­сом у ули­ци Га­ври­ла Прин­ци­па 12-14. Иа­ко иде­о­ло­шки са­свим дру­га­чи­је ар­ти­ку­ли­сан, кон­тро­верз­ни ста­тус ју­го­сло­венског кул­тур­ног, по­ли­тич­ког и исто­риј­ског на­сле­ђа у ова два слу­чаја кул­ту­ре от­по­ра у Ср­би­ји по­ста­је узро­ком њи­хо­вог по­ли­ва­лентног суб­вер­зив­ног деј­ства. Ули­ца Га­ври­ла Прин­ци­па (раз)от­кри­ва та­ко са­вре­ме­ну срп­ску кул­ту­ру от­по­ра као чво­ри­ште иде­о­ло­шки и кул­ту­ро­ло­шки су­прот­ста­вље­них дис­кур­са ко­је се ме­ђу­соб­но призи­ва­ју и оспо­ра­ва­ју, про­из­во­де­ћи ону стра­те­шки пре­ко по­треб­ну„бу­ку” нео­п­ход­ну у про­це­су оме­та­ња и пре­ко­ди­ра­ња хе­ге­мо­них кодо­ва дру­штва.

СПАЉИВАЊЕ У 21. ВЕКУ

У тексту се разматра такозвана антиродна идеологија. Реч је о глобалном феномену који почива на снажном отпору променама у сфери рода, сексуалности и породице. Стратегије којима се служи редефинишу појам субверзије, приказујући субверзију као нешто конзервативно. Иако се јавља као културни отпор који се често позива на религију, теза је текста да је „родна идеологија“ испред свега политичко средство, секуларни колико и религијски инструмент за дефинисање пожељног друштва 21. века. У првом делу текста се указује на парадоксалне, често и противречне облике испољавања захтева поборника антиродне идеологије, уз нагласак на тезама о ненаучности, злоупотреби језика, идеолошком мотиву који се издаје као научно и политички неутралан. У другом делу текста се кратко разматра улога религије, и то римокатоличке и православне верзије хришћанства, у градњи овог феномена. У трећем и завршном делу показује како је род постао тачка укрштања противљења реартикулацијама значења права, људског, слободе и једнакости.

ТИ НИСИ САМО ДУГ

„Дужништво погађа 99%” је један од многих слогана које је креирао покрет Strike Debt (Обришите дугове) – активистички покрет за отпор дужништву који је настао 2012. године у граду Њујорку. У овом чланку, анализираћу покушаје овог покрета да организују задужене и створе услове за штрајк дужника. Користим овај покрет као конкретни пример културе отпора, како бих размотрила могуће облике отпора и његове изазове у доба неолиберализма. Износим аргумент да су дужнички активисти успешно померили фокус јавног дијалога са теме дуга у смислу личног неуспеха ка дугу као одлици структуре, што представља темeљ концепта колективног задуженог субјекта. Такође наглашавам и значај утопијског захтева овог дужничког покрета у свим покушајима одупирања неолиберализму.