Листа чланака: Културе ритмова и спектакла

Овај текст сумира кубански однос према филмској уметности и начин на који је Куба представљана у холивудском филму кроз протекле деценије. Све то преко политичке репрезентације Кубе, од 1897. када је прва екипа почела да снима на овом острву, до улоге значајног екстеријера који Куба има у серијалима “Кум” и у низу филмова о тајном агенту 007, Џејмсу Бонду. За редитеља Оливера Стоуна који је тамо вишедневно интервјуисао Фидела Кастра за документарни филм о њему, Куба је преегзалтирани Парнас. Кроз све ове фасцете уочавамо нове романтичне преливе које Куба, временом, из Холивудске призме добија, па од узрока хладног рата постаје идеална дестинација за топлу добродошлицу. Овај по(п)литички феномен се потом упоређује са америчким односом према аутохтоној и често политички потпуно опречној јој јапанској острвској култури, оној са другог идеализованог и сатанизованог архипелага, да би се однос према усамљеној аутохтоној култури што подиже свој глас против експлататорског корпоративног система САД потцртао готово идентичном улогом коју има измишљена планета Пандора у најновијем хиту Џејмса Камерона “Аватар”. Како вешти 3Д герилски домороци, који одолевају технолошки премоћнијем непријатељу, у много чему асоцирају на Че Гевару и његову револуционарну компанију, схватамо да је америчка фасцинација Кубом у последње време подигнута на готово гротескну метафизичку разину.

У раду се анализира период новоталасне културе, и то они догађаји и одлике које указују на специфичан карневалски карактер југословенског новог таласа. Методолошки, рад се ослања на Бахтинова тумачења појмова карневала, празника и гротеске. Бахтинова систематизација карневалске књижевности и њених карактеристика, послужила је да се декларативно практично примени на неке од феномена којима је југословенски нови талас представљен јавности, а нарочито на фестивале „Поздрав из Загреба“ и „Поздрав из Београда“. Ови фестивали ће промовисати како уметности које ће бити позициониране у само средиште новог таласа тако и његове основне карактеристике. Све то омогућава садржајнији увид у епоху новог таласа и могућност систематизације до сада теоријски необрађеног материјала.

Од синкретичке уметности праисторије, преко религиозног и политичког спектакла историје, до данашње отуђености, људска јединка се није битно мењала. На самом почетку човек је директно укључен у магијске обреде, овај статус губи у корист пасивног посматрача збивања, чему је допринео најновији брзи развој високих технологија и бављење у виртуелном простору. Кроз директно интерактивно учешће у живом спектаклу концерта уметничке музике, савремени човек се враћа својим коренима, постаје активан чинилац у стварању уметничког дела.

У тексту се преиспитују могући учинци позоришта потлачених Аугуста Боала у контексту дисциплинарног наслеђа и савремених услова културалне производње. Полазећи од претпоставке да његова пракса није у потпуности обрађена, тј. укључена у тело дисциплине, већ да постоје одређена места (меког) отпора механизмима тоталног превођења од стране оперативне логике иманентне савременом друштву спектакла, настојим да усмерим искуства и мисао позоришта потлачених ка успостављању платформе која би омогућила развијање радикалних стратегија отпора, тј. немогућег критичког деловања унутар доминантне регенеративне матрице новомедијске реалности. Као критички потенцијал позоришта потлачених открива се његово истовремено деловање у више регистара, без могућности њихове синтезе или посредовања. Константним померањем пред погледом, боаловски потенцијал показује се као фиктивна претпоставка, “скок вере” ка не/могућем друштву једнаких.