ФО И СЛУШКИЊИНА ПРИЧА: СТАРЕ И НОВЕ ИСТИНЕ У ПРОЗИ Џ. М. КУЦИЈА И М. ЕТВУД

Ослањајући се на виђење Мишела Фукоа у критичком есеју „Шта је аутор?”, у овом раду се анализира из чије перспективе и из угла које књижевне оријентације, идеологије и истине се обликује нарација у романима Фо Џ. М. Куција и Слушкињина прича М. Етвуд. Ови савремени наставци приче о Робинсону Крусоу и слушкињи Вали из Библије настали су услед несхватљивих или недоречених делова у оригиналним текстовима, и префигурисани су како из угла аутора као појединца, тако и са становишта актуелних истина у култури и књижевности. Услед имплицитних и експлицитних критика империјалне и патријархалне идеологије, оба романа на почетку упућују на феминистички дискурс. Међутим, поједине сцене и личности указују на преиспитивање истина из постколонијалне, као и постфеминистичке перспективе. Поред могућности да се истина истакне из различитих аспеката, у раду се испитује како аутори поменутих романа у својим текстовима проблематизују и друге (не)истине у књижевности и култури, у прошлости и садашњости.

НОРМА, КЊИЖЕВНИЦЕ И ИСТИНА

Истина и проблем њеног утврђивања главна су питања у филозофији, а у методологији науке имају једну од суштинских улога. Налажење чињеница помаже утврђивању истине, оно успоставља тачност судова и унапређује знање. Као родно привилегована група, мушкарци поседују моћ контроле именовања, описивања, означавања и обележавања вредности, утичући на стварност српске културе, историје, образовања и науке. У случајевима одређивања значаја књижевница ради се углавном о искривљеној слици стварности. Судови конструктора институционализованог, јавног знања нису били утемељени на методологији научног истраживања. Главни циљ у овом чланку јесте класификовати и објаснити различите поступке негативног обележавања и маргинализовања српских жена-писаца из друге половине 19. и са почетка 20. века од стране главних интерпретативних ауторитета.

КРИВОКЛЕТСТВО КАО ПРОКЛЕТСТВО ИСПОВИЈЕСТИ

Рад се бави проблемом истине у књижевности из перспективе постмодернистичке исповијести. Настоји се проблематизовати модел аутентичности истине у књижевности, односно показати проблематичност категорије искрености у жанру који искреност узима као своју основну претпоставку. Постмодернистичка релативизација истине у књижевности није заобишла ни искреност као залогу истине у књижевности, стога је пажња посвећена нарочито постмодернистичким увидима у ова питања. Иако ни теорија ни књижевноумјетничка пракса у постмодерни не нуде коначно рјешење, с обзиром на своју природу, оне јасно показују сва слаба мјеста модела истине у књижевности попут овог. Са друге стране, а што је овдје важније, супротстављају се сваком покушају успостављања тотализације значења и монопола над истином у књижевности. Постмодернистички став према истини у исповијести посматра се у односу на теорију деконструкције Ж. Дериде (Derrida) и приповијетку „Отисак срца на зиду” Б. Пекића из збирке Нови Јерусалим, као и у односу на експлицитне ставове ових аутора о истини у жанру исповијести.

ИСТОРИЈА И МИТ У АУСТРАЛИЈСКОЈ МОРЕПЛОВАЧКОЈ ПОЕЗИЈИ

Један од најзначајнијих доприноса аустралијске књижевности у двадесетом веку била је такозвана „морепловачка поезија”, која је свој најпотпунији израз добила у стваралаштву Кенета Слесора, који се сматра утемељивачем модернизма у Аустралији и једним од најзначајнијих песника те земље. Ослањајући се на поступак књижевне митологизације и дефиницију мита према Ролану Барту, у овом раду ћемо се осврнути на најпознатије песме Кенета Слесора, са претпоставком да оне, полазећи од историјских података и географске стварности, трансформишу те чињенице у савремени мит. Друга претпоставка јесте да је митологизација историје у периоду када су песме написане (1927-1932) имала идеолошку позадину у потреби да се, након Првог светског рата, помоћу натурализације песничког израза учврсти културни идентитет Аустралије као релативно младе нације. Анализа песама ће показати како се постојећи историјско-географски подаци у поезији универзализују и тиме, према Барту, преображавају историју у природу. Док се историјска истина у том процесу губи, предност се даје универзалној истини као изразу стања модерног човека

ИРОНИЧНИ ПРИПОВЕДАЧ ЗЕЈДИ СМИТ: ВИШЕ ЛИЦА ИСТИНЕ У МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМУ

Иронија се поиграва истином у језику тако што имплицира бар два значења истог исказа: буквално и фигуративно. Као таква, иронија је погодно стилско оруђе за уобличавање тема којима се баве романи Зејди Смит (Zadie Smith). Свезнајући приповедач Белих зуба (White Teeth) казује причу о савременом животу у наднационалној метрополи својим неумољиво ироничним тоном, флертујући са пародијом, разоткривајући њоме вишеслојне идентитете житеља Лондона 20. века. Измицање значења и амбивалентност који су суштина вербалне ироније, чине ову стилску фигуру језичким панданом мултиетничког универзума романа, који, као и иронија, одолева дефиницији. Ликови који га настањују, попут ироније, немају јединствено значење и подлежу вишеструким интерпретацијама. Приповедачева иронија тако на екстрадијегетском нивоу демонстрира како живот у једној хетерогеној, мултиетничкој заједници води подривању идентитета и деконструкцији дубоко укорењених догматских истина субјекта о себи и неуништивом Другом.

СВЕТ И ИСТИНА КЊИЖЕВНОСТИ: КАМИЈЕВ НАГОВОР НА ПОМИРЕЊЕ

Чланак настоји да Камијеву визију „исправљеног стварања”, с једне стране, мотивационо ситуира у књижевноидеолошке контроверзе његовог доба, а с друге, укаже на њено теоријско оправдање и естетско поткрепљење ослањајући се на, систематски неуобличене али бројне и експлицитне, рефлексије аутора о статусу књижевности и улози уметничке праксе. Закључује се да је наизглед колебљива Камијева позиција производ свесне одлуке – и њеног спровођења – да је превасходни задатак уметника да, у противставу према превратничким доктринама спасоносног решења, својом бунтовном најавом обзирног препорода у име правде и лепоте, разумева и стваралачки сведочи противречја властитог времена и заговара њихово, можда и недогледно, помирење.

ARS AMATORIA, PITANJE LJUBAVI U LA MORT LE ROI ARTUS

Ovaj rad dotiče se problematike ljubavi prikazane u starofrancuskom djelu s arturijanskom tematikom, La Mort le Roi Artus, posljednjem dijelu tzv. Vulgata ciklusa. Na primjeru raznih oblika ljubavi koji su predstavljeni u djelu predočit će se poveznica između toga kako je osjećaj ljubavi, kao i njegove razne manifestacije, opisan u ciklusu te onoga što o ljubavi i emocijama govore tada važeći filozofski pravci. Putem takve usporedbe nastojat će se uvidjeti veza između pojavnosti opisanih u književnom djelu i filozofskih istina.

ДОН ДЕЛИЛО: НА ТАЛАСУ РАЗУМЕВАЊА

Рад разматра проблем спознаје истине у романима Дона ДеЛила и покушава да покаже да се у делима овог аутора до истине никада не долази посредством чињеница, историјских докумената и прича, већ да се истина указује на необјашњив, мистичан начин док су ликови у стању екстазе. Истина се најчешће спознаје колективно, када се чини да широке масе људи повезује невидљива сила која им изненада омогућава приступ пољу знања, а продужена рука ове невидљиве силе су медији који имају моћ да ДеЛилове јунаке доведу у стање слично религијском трансу. Рад ће покушати да дефинише и улогу уметника и уметничке продукције, који имају кључну улогу у померању граница спознаје истине у ДеЛиловом стваралаштву.

A SADA NEŠTO POTPUNO DRUGAČIJE: AMERIČKA UMJETNOST I AMERIČKA POLITIKA

Moja je osnovna premisa da pristupanje političkoj književnosti kao narodnom izričaju američke demokracije nudi ključnu prednost za kritički pogled na pogrešnu koncepciju koju Amerika ima o sebi. Pitanja o dosegu građanske participacije – ili, točnije, njenoga nedostatka – u političkim procesima, koja se mogu pratiti sve do spin kulture, zapravo su pitanja o stupnju do kojega je politička apatija utemeljena i odražena u kulturi u kojoj svi sudjelujemo.

КЊИЖЕВНОСТ, ИСТИНА И ЦЕНЗУРА

У раду се истражује однос књижевности и истине полажењем од претпоставке да овај однос у великој мери одређује данашњи интерес публике за одређено дело, интерес књижевне критике и маркетиншке промоције. На примеру листе најчитанијих књига у 2013. години показaно је у којој мери самопредстављена истина дела утиче на интерес публике али и у коликој мери очекивање познате истине обликује дела. У закључку рада долази се до става да истина на себе преузима својеврсну улогу цензуре колико и аутоцензуре дела у настајању.