ПОСЕБНИ ЦИЉЕВИ НАСТАВЕ ФРАНЦУСКОГ КАО СТРАНОГ ЈЕЗИКА ЗА СТУДЕНТЕ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ

/in , /by

Учење француског језика у оквиру редовног програма на основним студијама ликовних уметности може се уврстити у специјалан вид наставе страног језика, такозвани ФОС (од француског Le Français sur Objectifs Spécifiques), и подразумева учење француског језика са посебним циљевима, најчешће у професионалне сврхе. У овом случају реч је о курсу француског који би студенте припремио за сналажење у ситуацијама типичним за професионални или универзитетски миље. Реализацију оваквог програма карактерише низ припремних етапа типичних за дидактику ФОС-а. То су: анализа потреба, прикупљање података и дидактичка обрада материјала. Имајући у виду непостојање посебних уџбеника намењених искључиво студентима ликовних уметности, улога је наставника да сам анализира потребе, и на основу постављених комуникативних, лексичких, граматичких и интеркултуралних циљева, сам конципира дидактички материјал. Циљ оваквог вида наставе је да се посебним одабиром дидактичког материјала и метода ликовно уметнички садржаји интегришу у учење француског језика.

ЗВАНИЧНИ ОБРАЗОВНИ СТАНДАРДИ У ОБЛАСТИ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ ЗА КРАЈ ОБАВЕЗНОГ ОБРАЗОВАЊА – КАКО ПРЕВАЗИЋИ НЕДОСТАТКЕ

/in , /by

Полазећи од општих поставки неговања стваралаштва деце и младих, емпиријски проверених сазнања бројних стручњака, тенденција савремене методике у домену стваралаштва, може се уочити да је опсег знања, вештина и ставова који je предвиђен Образовним стандардима за крај обавезног образовања у Србији непотпун и несистематичан када је у питању стицање ликовне културе. Да не помињемо чињеницу да је потпуно изостављен аспект стваралаштва, што још у већој мери обесмишљава актуелну концепцију Стандарда за област ликовне културе. Реперкусије овако постављених исхода су штетне за развој дечје креативности, али и целокупне личности којој се не овај начин и формално онемогућава основно право на стваралачко изражавање и делање као базичне потребе људског бића, посебно деце у развоју. Такође, на тај начин се онемогућава и операционализација кључних циљева ликовног васпитања и образовања, посебно наставе ликовне културе, док се они само формализују кроз поједине исходе у Стандардима, без могућности њиховог систематског остваривања у актуелној васпитно-образовној пракси.

УМЕТНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ – НЕИЗОСТАВАН ДЕО САВРЕМЕНОГ КУРИКУЛУМА

/in , /by

У савременом друштву деца расту окружена визуелним сензацијама. Ученици због тога позитивно реагују чим имају могућност да уче кроз или путем визуелних уметности. Како је уметност есенцијални део људског искуства, ученици би у оквиру обавезног школовања требало да се што више и квалитетније баве уметношћу и проучавају је, како би открили како човек може да комуницира не само речима, већ и путем музике, плеса, драме и ликовне уметности. У раду приказујемо схватања савремених теоретичара о томе какве предности има визуелна уметност у образовању деце и младих и на које начине уметничко васпитање утиче на хармонијски развој личности. Крајем двадесетог века у многим развијеним државама десиле су се промене у схватању улоге и функције васпитања и образовања из области визуелних уметности у обавезном школовању, те су почеле да се доносе нове стратегије о обавезном школовању уопште, а посебно о васпитању и образовању из области уметности.

КУЛТУРА КАО РАЗБИБРИГА

/in , /by

Рад критички разматра утицај доминантних модела знања, личности и образовања на друштвени став према култури и њеној заступљености у образовању и васпитању. Поједностављени психолошки модели који су тренутно доминантни у образовању виде знање као линеарно проширење меморије, дечији развој као моделовање према улози одраслог, а људско биће као хомо-фабер, когнитивно биће без емоција и мотива. Резултати истраживања ефеката образовања, вршњачких вредности и положаја деце и младих у образовном систему показују јасну потребу за реформом образовања. Услови су повећање партиципације деце, повећање фонда часова за слободне активности, уметничке и креативне активности и омогућавање да се култура усваја кроз стварање активног, директног, личног контакта са њеним продуктима.

ВРЕДНОСТИ ОБРАЗОВАЊА И УМЕТНОСТ

/in , /by

У тексту се вредносна оријентација образовања разматра уз помоћ историјске аналогије између свођења образовања на „techne” у софистичком покрету у античкој Грчкој и захтева актуелне реформе образовања. Поставља се питање о томе да ли данас уметност може да буде носилац вредности према којима се оријентише образовање. Веза уметности и образовања се посматра у три облика: као уметност у образовању, образовање за уметност и уметничко образовање.