Листа чланака: Маска и маскирање

Рад има за циљ да укаже на значај игре и извођења за развој и учење у свим добима, како на раним дечјим узрастима, тако и код одраслог човека. Маска и играње маском се у том контексту јављају као један од могућих реквизита и начина фацилитације игре у образовном процесу. Извођење путем маске не само да подржава развојно учење, већ по себи представља развој у малом: са маском, уједно смо и оно што реално јесмо и оно што се претварамо да јесмо. На тај начин, маска може бити образовно средство, које се може користити у свим фазама образовног процеса, бити део тог процеса или служити да се он прикаже другима. Маска може бити унапред дата или израђена док процес траје, чинити једну од активности или служити да се активности сумирају и објaсне, а њена употреба зависи од сензибилитета оног ко води процес.

У раду се анализирају појаве маскирања, прерушавања, прикривања и откривaња идентитета у личности и делу Лазе Костића. Ове особине снажније или слабије изражене, разматрају се на различитим нивоима и видовима: у његовом карактеру, понашању, у облачењу, говору. Потом се овај феномен запажа и на метајезичкој равни: маска и и њени деривати (прерушавање, прикривање, гротеска) тематизовани су и у Костићевој поезији (Беседа, Гаврилу Егрешији, На парастос Јелене Боздине…) и драмским делима (Гордана, Максим Црнојевић). Mаска је још од настанка трагедије довођена у везу с позориштем као ознака метаморфозе индивидуе-глумца, који, користећи маску, постаје преносник (виших) сила наглашавајући да је индивидуални човек нестао иза улоге, боље речено фигуре. Зато ће у овом раду, а имајући у виду страсну заокупљеност Лазе Костића театром, облици маскирања, мимикрије, прикривања и демаскирања (уз нужан опрез према методи позитивистичког биографизма), бити подвргнуте анализи као честице које ће указати и на неке унутрашње чиниоце генезе његових песама, а међу њима и величанствене покајанке Santa Maria della Salute.

Основни циљ рада је да истражи и анализира улогу и значај позоришне маске. Рад ће обухватити теоријско изучавање маске и њене употребе у појединим, најмаркантнијим историјским периодима када маска и маскирање представљају есенцијалну позоришну конвенцију и облик, реквизит, део костима, који се употребљава приликом грађења глумачке улоге и изражавања ескпресије извођача пред публиком. Рад ће тако истражити како су и због чега коришћене маске у периоду праисторијског позоришта, Античког позоришта када маска добија значајну улогу да појачава идеју трагедије, комедије, а глумце представља монументално попут богова. У периоду ренесансе симболика маске се мења, поготово у пучким позоришним облицима Комедије дел Арте. Други део рада анализираће извођења и специфичности коришћења маске у авангардном позоришту, позоришту за које маска представља формалну и садржинску срж извођења. У раду ће тако бити изучавана улога маске у комаду Краљ Иби Алфреда Жарија и њена употреба у раду авангардне позоришне трупе: Хлеб и лутке. Кључно истраживачко питање које желимо да поставимо је да ли маска представља само део костима одређене епохе или је њена појава на глумачком лицу много значајнија и један је од суверених и аутономних делова позоришне представе.

Ничеово (Nietzsche) идентификовање са хеленским божанством Дионисом је најизразитији случај његовог маскирања. У овом огледу се постављају два основна питања: каква је функција тог маскирања, и шта се крије испод Ничеових маски. Одговор се тражи у карактеристикама Ничеовог генеалошко-перспективистичког поступка мишљења. Резултат овог поступка је динамичан и фрагментаран текст, који је игра скривања и показивања, игра која конституише своја правила, као и самог играча. Различите перспективе Ничеовог текста се не смирују у дијалектичкој синтези или у херменеутичком стапању хоризоната. Иза маски нема никаквог „правог лика”, али то не значи да су маске „лажне”.