Листа чланака: Матрилинеарност

Реч која можда најбоље описује свет романа В. Томаса Пинчона јесте реч хаос. Одсуство канона истинитости и референтних тачака у свим сферама стварности постаје универзални принцип, што отвара питање шта је човекова стварност уопште. Пинчон гради свет у коме се губи дистинкција између живог и неживог, могућности контроле и њеног привида, истине и неистине. Ликови романа представљени су као механички конструкти, који се хаотично пробијају кроз гомилу непотпуних информација и полуистина, у жељи да дођу до самоодређења или било каквог значења у свету који их окружује. Њихова немогућност да то постигну, због чега се изнова и изнова врте у зачараном и затвореном кругу незнања, ствара атмосферу апсурда, опште параноје и мрака, која у великој мери подсећа на дистопијске визије будућности. У таквом хаотичном и дезоријентисаном свету, свету који је одређен информацијском ентропијом и гомилањем непотпуних података који се саморепродукују, потрага за истином остаје у домену фантазије. Фантазија постаје једина енклава знања, својеврсни паралелни свет и једино место где се из затвореног круга може изаћи, односно где се може одговорити или бар наслутити одговор на фундаментална питања људске егзистенције. У складу с тим, намеће се питање да ли је свет Пинчоновог романа В. нешто што ће тек доћи или нешто што већ јесте и што је можда одувек и било.

У тексту се матрилинеарност чита као средишња тема досадашњег опуса италијанске књижевнице која пише под псеудонимом Елена Феранте (Elena Ferrante). Већ у њеном првом роману L’amore molesto (1992) уводи се пар мајка : ћерка, који се даље развија у све разгранатију мрежу женских односа, све до њене посљедње књиге, такозване Напуљске тетралогије. Интерпретација се заснива на проналажењу кључних карактеристика које одређују односе унутар матрилинеарног низа – искуству ћерке која трага за фигуром идеалне мајке, њеном освјешћивању да постоји женска историја коју треба да реинтерпретира како би могла да се ослободи наметнутих патријархалних оквира, постајање мајком и супругом и потоње редефинисање тих улога, најчешће кроз напуштање породице и/или супруга зарад живота који није само везан за приватну сферу, и сл. На тај начин се успоставља паралела између ликова жена не само унутар текста једног романа, већ на нивоу читавог досадашњег опуса Елене Феранте.