ПРИЛОГ МЕТОДОЛОГИЈИ НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА

Мјерљивост истине у науци одвија се у оквирима методологије, коју дефинишемо и као науку о науци. Често се заборавља да наука, као дјелатност духа, почива на филозофским претпоставкама да је истина постојана, да се може спознати,и да је она вриједност сама по себи. У заобилажењу ових премиса, односно узимањем науке као датости, неријетко долази до цикличних појава у њеним сферама, у којима не само да нема новог сазнања, већ се и старе спознаје непрестано рециклирају, испуњавајући ступце редовима лишеним суштине и форме. Поред осврта на основне принципе провјерљивсти научне мисли, у овом раду покушаћемо да дамо одговор и на неколико општих питања: шта наука јесте, које су њене границе, која су очекивања научног позива и која је његова улога у савременом свијету.

ПРОБЛЕМ ДЕФИНИСАЊА И ОПЕРАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ ПОЈМА СОЦИЈАЛНА ИСКЉУЧЕНОСТ

Социјална искљученост јавља се као један од главних проблема савремених друштава. У питању је процес у којем се појединци или групе искључују из могућности, прилика, права која произилазе из политичких, економских, социјалних сфера, која су им загарантована уређењем одређеног друштва. Један од основних проблема са којима се социолози, али и други истраживачи сусрећу јесте управо различито, често непотпуно, дефинисање социјалне искључености, што у многоме отежава истраживања. Из тог разлога, проблем дефинисања и операционализације појма социјалне искључености представља веома важан корак у истраживању ове појаве. У литератури је приметан врло мали број покушаја операционализације овог појма, а често се не прави разлика и не препознаје граница између појмова социјалне искључености и сиромаштва, јер се концепт социјалне искључености често користио као замена за појам сиромаштво. У оквиру овог рада, расправљаће се о проблему дефинисања социјалне искључености, оосновним приступима и његовој операционализацији. Предмет истраживања је анализа појма социјална искљученост. Циљ рада је да се кроз метод дефиниције појма, односно кроз стварање прецизне и потпуне, пре свега, социолошке дефиниције појма социјална искљученост, кроз анализу његових димензија, операционализује овај појам и дође до индикатора потребних за његово истраживање.

ПРИМЕНА КВАНТИТАТИВНИХ МЕТОДА У АНАЛИЗИ ФИЛМСКИХ, МЕДИЈСКИХ И ДРАМСКИХ ТЕКСТОВА

Циљ овог рада је да прикаже и предложи коришћење статистичких квантитативних и квалитативних метода истраживања у анализи филмских, медијских и драмских текстова. У ту сврху у студији случаја анализиран је филм Нестала, коришћењем анализе контраста, анализа структуре конфигурацијe, корелациона анализа, анализа дистанци, факторска анализа. Статистичке анализе су урађене праћењем 17 ликова и 2 појаве, са 6 варијабли. Филм је анализиран у целости, али и подељен на мање наративне целине. Резултати анализа су показали да је примена статистичких метода довела до откривања дубинских слојева драмског текста, а не до тривијализације проблема и процеса закључивања. Због тога су предложене да постану део методолошке апаратуреу анализи филмских, медијских и драмских текстова.

АНАЛОГНЕ И ДИГИТАЛНЕ ВЕЛИЧИНЕ И МОГУЋНОСТИ ЊИХОВОГ KОРИШЋЕЊА У ДРУШТВЕНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

Рад се бави разликама између аналогних и дигиталних величина и могућностима које оне могу да допринесу друштвеном истраживању. Kонстатује се да је дигитализација дала снажан замах мерењу у друштвеним наукама, тиме што се на тој платформи производе велике количине спецификованих података ишто се на тај начин омогућава опсежније и квалитетније описивање, објашњење и разумевање друштвених појава. Податке којисе користе у друштвеном истраживању аутор класификује у три групе: 1) „чисти”, изворни подаци, настали на дигиталној платформи, 2) чисти аналогни подаци и 3) подаци који су по својствуделом дигитални, а делом аналогни. Потом се свака од те три групе анализира са становишта њихових могућности и ограничења у друштвеном истраживању.

МЕТОДОЛОШКА ПИТАЊА У ИСТРАЖИВАЊИМА АФЕКТИВНОГ БЛАГОСТАЊА

У раду су представљена методолошка питања у испитивању афективног благостања у савременим друштвеним истраживањима. Афективно благостање се може одредити каобаланс између доживљених позитивних и негативних афеката. Упрвом делу рада су изнети досадашњи налази о природи афеката,њиховој међусобној повезаности и о појединим когнитивним предрасудама везаним за самопроцењивање доживљавања афеката.Затим су хронолошки представљени најчешче коришћени методимерења и истакнуте предности и недостаци сваког од њих. Ту спадају мерни инструменти који садрже и само један и више ајтема,инструменти за мерење како интензитета, тако и учесталостии трајања доживљавања афеката, инструменти који се заснивајукако на самопроценама, тако и на проценама других људи, и какосубјективни тако и различити објективи мерни инструменти. Ураду су представљени и примери великих међународних истраживања која укључују испитивање афективног благостања на национално репрезентативним узорцима. У завршном делу су изнетенеке од препорука за даља истраживања и закључна разматрања.

ГРЕШКЕ УЗОРКА У ИСТРАЖИВАЊИМА У ДРУШТВЕНИМ НАУКАМА

Поштујући принцип прецизности научног сазнања, јасно је да сваки корак у истраживању мора бити прецизно испланиран и спроведен. Међутим, чини се да се овај принцип посебно односи на планирање, односно, бирање узорка у истраживањимау друштвеним наукама. Циљ рада је да се уз кратке напомене офазама планирања узорка, анализирају грешке које се могу јавити при планирању и одабиру узорка и укаже на њихово могуће превазилажење. Грешке које се могу јавити у процесу узорковања класификоване су у односу на неколико критеријума: пре свега, у односу на тип узорка, односно да ли се јављају код узорака који се заснивају или не заснивају на теорији вероватноће, а затим и у односу на фазу у којој се јављају. Анализирана је и веза између величине узорка, репрезентативаности узорка и могућих грешака.

МЕТОД СЛУЧАЈА – КОНЦЕПТ И ПРАКСА

Овај рад посвећен је методу случаја, квалитативном методу о којем се у српској социологији није много писало. У првом делу аутори разматрају сам концепт метода случаја и његове главне врсте, одлике и ограничења. Метод случаја је нарочито погодан за истраживања на социолошки „непознатом терену“, а једна од његових главних карактеристика јесте коришћење већег броја квалитативних и квантитативних техника за прикупљање података. Други део рада представља методолошку анализу истраживања које су аутори реализовали коришћењем метода случаја. За разлику од неких других метода, метод случаја обично нуди близак контакт са живим и конкретним друштвеним светом.

КАРАКТЕРИСТИКЕ СТУДИЈЕ СЛУЧАЈА И МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ У ИСТРАЖИВАЊИМА МАРГИНАЛНИХ ГРУПА

Премда често употребљавана за истраживање различититих научних проблема, студија случаја као истраживачка стратегија, још увек изазива отворене дебате о њеним епистемолошким дометима и начину примене. Кроз анализу основних карактеристика студије случаја, те комплексних истраживачких задатака које она може да реши и кроз упућивање на ток реализације таквих истраживања, указује се на домете и ограничења њене примене у истраживању проблема и тема које се односе на маргинализоване појединце и групе. Упознатост истраживача са сложеношћу једног од најзахтевнијих истраживачких приступа у методологији друштвених наука, каква је израда студије случаја, кључни је услов њене успешне примене. Стога је намера аутора овог текста да у томе помогну истраживачима, поготову онима без искуства. Сматрамо потребним разграничити њену смислену употребу од покушаја истраживања која неретко дезавуишу њен прави смисао, сводећи је искључиво на приказ илустративних примера животних трајекторија појединаца и група с руба одређене заједнице, без јасног образложења методолошких поступака који претходе.

ВИЗУЕЛНА ИСТРАЖИВАЊА – ГЛАВНЕ МЕТОДОЛОШКЕ ДИЛЕМЕ

У последњих двадесетак година визуелни методи постају изразито популарни, што је добрим делом подстакнуто развојем дигиталних уређаја са фотоапаратима и камерама чиме је знатно олакшано креирање огромних количина визуелног материјала. У литератури се као најзначајнија предност овог приступа наводи да се његовом адекватном применом могу остварити драгоцени увиди у разнолике сегменте друштвеног живота, да се уочи оно што је често невидљиво, а тиче се свакодневног искуства актера и важних друштвених процеса. Циљ овог рада јесте да се представе главне методолошке дилеме које су отворене широм применом визуелних истраживања. У раду се најпре даје кратак историјат развоја примене визуелног истраживачког приступа, након чега се сумирају методолошке дилеме са којима се савремени истраживачи суочавају у главним фазама истраживања која следе традицију овог приступа.