НАРАТИВНЕ МАТРИЦЕ И ДИСКУРЗИВНЕ ПРАКСЕ ФИЛМА МОНТЕВИДЕО, БОГ ТЕ ВИДЕО

Циљ овог рада је да утврди и објасни основне наративне матрице и дискурзивне праксе филма “Монтевидео, Бог те видео!” који је премијерно приказан 20. децембра 2010. године. Теоријски оквир је заснован на критичким медијским студијама и студијама филма. У раду су коришћене методе наративне и дискурзивне анализе. Рад треба да покаже колико избор наративних елемената утиче на успех филма.

ЧИТАЊЕ И ЉУБАВ – (РЕ)КОНСТРУКЦИЈА ЈЕДНОГ СЕЋАЊА

У тексту се испитује основаност аналогије између два царства Имагинарног – читања и љубави. Кроз анализу једне успомене, два дискурса се пореде на личном и општем плану, кроз приказ карактеристичних момената. Читање и љубав се посматрају као изузетни случајеви „погрешног читања/разумевања“, са заједничким кореном у Жељи и недостатку. У свету који се мења испитују се могуће промене у доживљају љубави и читања код „нових читалаца“ и општији значај ове аналогије у људском свету – свету метафора.

ЗНАК У ХАМЛЕТУ

Рад се бави деконструкцијом језичког знака и одређивањем домена значења тог знака формираног у датој семантичкој структури. Полазећи од Деридиних претпоставки да је игра знаковне структуре (релација која се успоставља на елементима језичког знака: ознака (signifiant) – означено (signifie) –знак (signe)) незаустављива усљед бесконачних могућности структурирања једног семантичког система, показаћемо како само значење постаје дисемично, односно несводљиво, усљед претпоставке да ознака за себе може да веже различита означена. Видјећемо како знак Духа у Шекспировом Хамлету постаје једна таква структура. Запазићемо не само то да семантичка потенција значења овог знака расте сразмјерно протоку означених наспрам дате ознаке, него и да свака формирана (семантичка) структура прави симболичке представе у реалном. На тај начин, симболичко упориште, које одређено значење конституише, биће у могућности да формира нову означитељску реалност, додјељујући другима “улоге” у реалном. Приметићемо, сходно томе, како знакови у Хамлету праве симболичке системе у реалном, формирајући (непрестано) семантичке структуре по којима су други (ликови драме) дужни да се крећу.

ПОЗИЦИЈА УМЕТНИКА У ПОСТСОЦИЈАЛИЗМУ: СЛУЧАЈ РАШЕ ТОДОСИЈЕВИЋА

Основни циљ овог истраживања јесте преиспитивање позиције постсоцијалистичког уметника у важећем (глобалном) систему уметности, као и могућности за његово универзално делање из локалног контекста. У раду се јавила потреба за анализом утицаја различитих савремених уметничких и медијских процедура и техника, у односу на доминантан постмоденистички израз постсоцијалистичких уметника, као и тражење одговора на питање због чега теоретичари уметности њихова дела углавном карактеришу као симулацијска, неисторична и трауматска? Повод за ово истраживање јесте недавно додељена Уникредит награда на 54. Бијеналу савремене уметности у Венецији, овогодишњем представнику Србије Драгољубу Раши Тодосијевићу, који је овде, случајно или намерно, узет као парадигма постсоцијалистичког уметника.

ХЕДА ГАБЛЕР – КЛАВИР КАО ДРАМСКО ОРУЂЕ

Клавир је, као део сценографије, метафора трагедије Хеде Габлер у истоименој драми Хенрика Ибзена, док клавирска музика на неки начин представља „угушени глас“ главне јунакиње. У овом раду се клавир и клавирска музика посматрају као драмско оруђе и као кључни елементи драмског текста. Музика на клавиру функционише као увертира за једну смрт, за коју се може рећи да је најизразитији пример антиспектакуларне и антитеатралне смрти у читавом Ибзеновом делу. Сам чин Хединог самоубиства, коме претходи дивља клавирска мелодија, померени су изван видокруга свих осталих јунака драме, па и читаве публике. Клавир остаје, без сумње, изразито драмско оруђе, које Ибзен користи да би појачао драмску тензију и нагласио рушење јунакињиног унутрашњег бића.

УРБАНО ОСВЕТЉЕЊЕ: ПРИМЕНА СВЕТЛОСТИ У БОЈИ И ДИНАМИЧНОГ ОСВЕТЉЕЊА

Осветљење у великој мери утиче на утисак који град оставља на посетиоце, на осећај безбедности и сигурности, као и на утисак привлачности. С обзиром на то да се утисак о граду не стиче посматрањем једног објекта, неопходна је извесна координација како би град у ноћним условима оставио утисак хармоничне целине. Координација се најлакше постиже кроз стратешки документ који се зове мастерплан осветљења. Иако је технолошки развој отворио бескрајне могућности за креативно осветљење, није једноставно постићи атрактивне светлосне ефекте применом светлости у боји или динамичног осветљења. Погрешна примена светлости у боји, као и агресивно динамично осветљење, упадљиво деградирају осветљене објекте и њихово непосредно (а понекад и шире) окружење.

МУЗЕЈ АФРИЧКЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ И ЊЕГОВ АНТИКОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС

У овом раду, скуп пракси колекционирања, проучавања и излагања које у Музеју афричке уметности (МАУ) у Београду детектујем као западњачки модел, супротстављам сету пракси које су тежиле да музеј представе као антиколонијалан. Колекционирање „ваневропске“ уметности, у јавном дискурсу Музеја добија посебно место трансформишући се из буржоаске активности у идеолошки прихватљив процес културне медијације, док непостојање колонијалне прошлости Југославије постаје тачка у којој се лоцира посебност МАУ. Поставља се питање да ли је начелно антиколонијално усмерење овог Музеја имало утицаја на промену суштине музеја као институције која је, како то Мике Бал (Mieke Bal) каже, увек непријатељска према свему не-западњачком.

МЕДИЈСКА КУЛТУРА ЂУРЧАНА

Истраживање медијске културе чланова руралне микрозаједнице Ђурчића на Папуку у Славонији 1945–1991. указује на интеграцију становника у односу на глобалне токове у југословенској социјалистичкој држави, а тиме и у Маклуаново (Marshall McLuhan) глобално село, и то с обзиром на њихове економске могућности. Рецепција штампе, филма, радија и телевизије одвија се на колективном нивоу, обрасцу карактеристичном за „фолклорно” уопште, што омогућује да у окриљу породичне и сеоске заједнице дође до стварања хабитуса медијске културе. Прихватањем нових медија, према старим обрасцима и с одређеним генерацијским одступањима, потврђује Хобсбаумову (Eric Hobsbawm) тезу да сеоске традиционалне, патријархалне, заједнице нису затворене и фосилизоване, и да је њихов опстанак могућ управо захваљујући промјенама које се одвијају, јер нови медији и у овој микросредини имају интегративну функцију.

НАРАТОЛОГИЈА ПАУЛА КЛЕА – ВИЗУЕЛНО ИЗМЕЂУ КЊИЖЕВНОСТИ И МУЗИКЕ

Уметност, као и свој теоријски рад и предавања, Паул Кле је обогатио наратологијом у којој се визуелно може анализирати у тесној вези са књижевношћу и музиком. Кле је своју наратологију изражавао путем дневника и писама, али и у предавањима, где је специфичне аспекте наративног тражио у односу између текстуалног и визуелног. Такође, писањем, али и читањем, он је градио своје сопство, истовремено обогаћујући нарацију. У истраживању и тражењу што прецизније нарације коју ће изразити у адекватном облику, Кле је посезао и за средствима која су му нудили књижевност и музика, јер су му ове две области биле познате и, у одређеној мери, врло блиске. Наиме, Кле је и сâм у раној младости свирао виолину, доста читао и исказао таленат за писање, те је двоумећи се између музике и сликарства као животног позива, могао слободније да се креће између ове две области, тражећи у њима одговарајући израз за визуелно. Та врста кретања слична је кретању његове линије, која проналази адекватне путеве да изрази свој слободни, али истовремено прецизни карактер.

ПЛУТАЈУЋИ ГЛАМУР – РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА, ПЕРФОРМАТИВНОСТ И ИДЕНТИТЕТ У ЗВОНУ МОБИЛНОГ ТЕЛЕФОНА

У овом чланку посматрамо музичке мелодије звона мобилних телефона као виртуелне, комуникативне и културне представе сопства. Разнолика и динамична публика тумачи знаке који се преносе неочекиваним оглашавањем звона на телефону, чиме се успостављају вишеслојне позорнице културних значења. Наш је аргумент да музичке мелодије звона делују као нека врста музичке мадлене, у смислу који је овим колачићима дао Марсел Пруст: то су ненадани покретачи нашег сећања, који мимо наше воље развијају замршене мреже индивидуалног и колективног памћења. Због тога су звона на мобилном телефону савршено погодна за представљање себе и приказивање (суп)културних идентитета у јавној сфери.