Листа чланака: Наратологија

У овом раду, скуп пракси колекционирања, проучавања и излагања које у Музеју афричке уметности (МАУ) у Београду детектујем као западњачки модел, супротстављам сету пракси које су тежиле да музеј представе као антиколонијалан. Колекционирање „ваневропске“ уметности, у јавном дискурсу Музеја добија посебно место трансформишући се из буржоаске активности у идеолошки прихватљив процес културне медијације, док непостојање колонијалне прошлости Југославије постаје тачка у којој се лоцира посебност МАУ. Поставља се питање да ли је начелно антиколонијално усмерење овог Музеја имало утицаја на промену суштине музеја као институције која је, како то Мике Бал (Mieke Bal) каже, увек непријатељска према свему не-западњачком.

Уметност, као и свој теоријски рад и предавања, Паул Кле је обогатио наратологијом у којој се визуелно може анализирати у тесној вези са књижевношћу и музиком. Кле је своју наратологију изражавао путем дневника и писама, али и у предавањима, где је специфичне аспекте наративног тражио у односу између текстуалног и визуелног. Такође, писањем, али и читањем, он је градио своје сопство, истовремено обогаћујући нарацију. У истраживању и тражењу што прецизније нарације коју ће изразити у адекватном облику, Кле је посезао и за средствима која су му нудили књижевност и музика, јер су му ове две области биле познате и, у одређеној мери, врло блиске. Наиме, Кле је и сâм у раној младости свирао виолину, доста читао и исказао таленат за писање, те је двоумећи се између музике и сликарства као животног позива, могао слободније да се креће између ове две области, тражећи у њима одговарајући израз за визуелно. Та врста кретања слична је кретању његове линије, која проналази адекватне путеве да изрази свој слободни, али истовремено прецизни карактер.

Ранко Радовић (1935-2005), професор, архитекта и урбаниста и теоретичар архитектуре, био је један од кључних учесника у артикулацији архитектонског дискурса који је отварао простор за нове естетске праксе 1970-тих и, нарочито, постмодернизам 1980-тих у Србији и бившој Југославији. У овом раду се испитују три главна тока Радовићевог рада: академски, на предмету Савремена архитектура, пројектантски, односно истраживачки, и јавни, кроз активно учешће у архитектонској култури периода. Истраживање је фокусирано на први период његове каријере, до почетка 1980-тих, у којем он успоставља специфичан приступ критици високог модернизма. У раду се такође испитују и релације према неколико кључних актера и представника претходних генерација, пре свега професора београдског универзитета Николе Добровића, Милорада Пантовића, Оливера Минића и Богдана Богдановића. Од средишњег значаја је поставка архитектонских пројеката за Спомен кућу на Тјентишту (1964-1972) и Привремени занатско-услужни центар у Београду (1968-1971), кроз које се критика доминантне праксе модернизма усмерава у правцу критичког регионализма, односно постмодернизма.

У енглеском часопису The Graphic појавио се 1912. године чланак под насловом Зашто Балкан привлачи жене (Why the Balkans Attract Women). Сто година касније, исти наслов би могао бити објављен у неким новинама које прате живот славних холивудских звезда. У овом раду ћемо скицирати кључне интерпретативне моделе у путописном женском наративу 19. века посвећеном Балкану. Путопис Џорџине Мјур Макензи (Georgina Muir Mackenzie)  и Аделине Паулине Ирби (Adelina Paulina Irby), под насловом Путовање по словенским земљама Турске у Европи, објављен у Лондону 1866. године, анализиран је као пример женског наратива који говори о узбудљивом сусрету хероина колонијализма и Балкана, тачније, Србије.