Листа чланака: Нова музеологија између теорије и праксе

Рад се бави редефинисањем улоге конзервације у музеолошком систему, сходно променама које су се десиле у овој области у последње две деценије и појави нове музеолошке теорије и праксе. Аутор полази од терминолошког разграничења основних појмова конзервације, сматрајући их једним од најзначајнијих ограничења у развоју ове области, да би се, даље, дефинисао положај конзервације и односи са другим функцијама музеолошког система. Међу постојећим моделима музејских функција, опредељује се за CC модел холандске Академије Рајнварт и на основу њега нуди музеални модел по коме комплекс конзервације и документације представља кључну функцију музеолошког система, под условом да тај систем подразумева постојање збирки. Поредећи промене у конзервацији и комуникацији, аутор показује у којој мери се конзервација као теорија и пракса прилагодила новом музеју, не губећи на значају захваљујући чињеници да су, без обзира на нове музеолошке појаве које користе друга средства комуникације и другачији приступ корисницима, збирке остале главни музејски ресурс.

Фокус од предмета ка људима, од стручњака ка активној заједници и од институција ка алтернативним формама музеализације, нека су од кључних достигнућа која се приписују пракси и мисли нових музеологија. Иако се чини да су дискусије и праксе везане за улогу грађана и заједница у управљању баштином последњих пет година присутније но икада раније, идеје о нивоу и начину реализације активне улоге грађана кроз баштину нити су скорашње, нити униформне. Кроз рад се аргументује да разноликост идеја под термином учешћа формира неколико могућих, чак и контрадикторних оквира кроз које можемо посматрати улогу, права, привилегије и одговорности грађана у односу на државе, институције јавне меморије и стручњаке. Рад мапира и анализира основне поставке четири оквира учешћа грађана у стварању баштине: имагинарног музеја као баштине без институције, музеја заједница као посредованог баштињења, дискурзивног музеја као критичког баштињења и партиципативног музеја као учешћа у стварању и конзумирању институционализоване баштине.

Овај рад представља покушај теоријског и критичког промишљања феномена сталних поставки музеја у Србији на почетку XXI века (конципирање поставке, методологија концепта, будућност поставке) које представљају разлог постојања (raison d’être) музеја и циљ музејског рада. Такође, новоконципиране сталне поставке, уколико су засноване на савременим постулатима, могу да иницирају процес трансформације музеја у Србији од академских до савремених, те да утичу на дефинисање нове улоге и места музеја у култури и друштву наше заједнице (као простора за активно стицање знања и искуства, али и за разоноду). Да би се ово остварило, неопходно је другачије осмишљавање стручног рада и музејског материјала; развијање друштвено ангажованог музеја; (ре)дефинисање нове/старе мисије, визије, циљева, задатака једног музеја, његове програмске политике, менаџмента, маркетинга и PR-а; преоријентисање (ван)музејских активности ка интерпретацији (тумачењу), комуникацији и презентацији; посматрање музеја као „отворених система” у формирању значења, креирању идентитетâ, зближавању свих уметности, прожимању хетерогених пројеката; повезивање са публиком и непубликом, те олакшавање рецепције уметничке продукције и приказаних артефакта (садржаја) културног наслеђа. Кустоси, аутори (или уметници) једнако могу да утичу својим знањем, изразом, виђењем, на избор и начин презентације и тумачења, као и да допринесу примени разноврсних акција у музеју којима се проширују облици усвајања теме основне музејске поставке, а пасивни посетиоци „претварају” у активне учеснике не само музејских програма већ и локалне заједнице.

Свега је неколико држава у модерном свету које нису настале као последица насиља и из сукоба. Иза тих догађаја остала су материјална сведочанства и усмена предања, али у науци још није постигнут консензус око тога треба ли их уопште сачувати, а камоли на који начин презентовaти и тумачити. Овај рад се бави изазовима и препрекама које пред нову музеологију ставља управљање оваквом баштином. Акценат на личном доживљају и партиципацији, бављење актуелним, животним темама и недаћама, деинституционализација, излазак у простор, популаризација садржаја, децентрализација, ангажовање заинтересованих локалних заједница и самим тим друштва у целини – све су то елементи на којима се нова музеологија базира већ безмало пола века. Но наћи праву меру и обезбедити системску, методолошку примену увођењем одређених стандарда – ту је изазов. Досадашњи принцип – све може, а ништа не мора – није дао резултате. Зато је на музеолозима да буду, у неку руку, арбитри и да мотивишу, координирају и воде локалне заједнице у напорима да се сваки слој дисонантног наслеђа сачува од заборава.