ДОКСОЛОГИЈА ПРАЗНИНЕ ИЛИ ДА ЛИ ЈЕ НЕКО ВИДЕО ЦИЦА МАЦУ

Овај текст представља лични осврт на стање књижевних награда у Србији. Састављен је од три фрагмента. Први фрагмент разматра општи културно-политички контекст, унутар којег постоји феномен књижевних награда. Други фрагмент разматра медијски статус, промоцију и злоупотребу књижевних награда у комерцијалне сврхе. Трећи фрагмент кратко разматра начин на који се формирају жирији за додељивање књижевних награда и указује на два кључна проблема у њиховом раду: избор чланова жирија и нетранспарентност њиховог рада.

ДРУШТВЕНИ СМИСАО НАГРАДА У КУЛТУРИ И ЊИХОВО АМБИВАЛЕНТНО ДЕЈСТВО НА СТВАРАОЦЕ

Награде у култури сматрају се значајним средством културне политике. Оне делују стимулативно на ствараоце, подстичу већи број људи да се упознају са награђеним делом или аутором, фаворизују одређене облике уметничког деловања или стваралаштво у целини, а често имају и своју економску компоненту. У овом раду покушаћемо да дубље истражимо подстицајни ефекат који награде имају на уметника и доведемо га у везу са општеприхваћеним циљевима културне политике друштва у транзицији.

НАГРАДА ЗА НАЈЧИТАНИЈУ ИЛИ НАЈБОЉУ КЊИГУ

У раду се говори о Награди Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године (1973-2004), односно о Награди за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека Србије (2005-2013). Од 1973. године до данас неколико пута је судбина ове награде била неизвесна, а 2005. године је њен карактер значајно промењен. Промена профила награде изазвала је бурне реакције јавности. Каква је судбина ове јединствене награде која сваке године изазове расправе о оправданости свога постојања?

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ НАГРАДА У СРБИЈИ

У другој половини 20. века, нарочито од 60-тих до 80-тих година, све већи број награда у култури, посебно књижевних, давали су печат интелектуалном односно књижевном пољу у Србији. Међу тим наградама, посебно место заузимају награде које су оснивале и додељивале друштвено политичке заједнице на савезном, републичком и градском нивоу, које су у симболичком смислу значиле жељу државне заједнице и њених делова да имају улогу савремених мецена. Једна од тих награда, врло престижна у дугом периоду, била је и Октобарска награда града Београда за допринос уметности и науци, која се од 2008. више не налази у номенклатури награда у култури. Овај рад, захваљујући учешћу аутора у раду жирија Октобарске награде града Београда за књижевност и преводилаштво у периоду 1977-1980, реконструише услове под којима је ова награда додељивана, кандидовање аутора и њихових дела, контроверзе у појединим случајевима и одјеке у јавности. Пред члановима жирија у том периоду нашло се 77 дела претежно књижевника, извесног броја књижевних историчара, теоретичара и критичара и много мање преводилаца. За рад жирија у два мандата, у сваком случају, карактеристична је атмосфера толеранције и сагласности приликом одлучивања о добитницима, у чему је велику улогу имао председник жирија, Вукоје Булатовић, директор и главни уредник Политике у то време.

СРПСКЕ ДРЖАВНЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО ОД 1945. ДО 1980. ГОДИНЕ

Државна културна политика има веома важну улогу у културном животу сваке земље, јер директно утиче на стварање услова за живот и рад уметника. Овај утицај испољава се на много начина, од законске регулативе до финансијске подршке културним институцијама, пројектима и самим уметницима за њихов рад. Веома је важно разумети да државна политика никада не функционише одвојено од званичне политике једне земље, као и да свака земља дефинише своју културну политику и њене приоритете у зависности од политичких, друштвених, економских, културних и других специфичности сваке земље. Награђивање у култури чини саставни део сваке културне политике и у овом истраживању ми ћемо се бавити најзначајнијим српским државним наградама које су биле додељиване за књижевно стваралаштво у периоду од 1945 до 1980. године. Конкретно, бавићемо се Седмојулском наградом и Октобарском наградом града Београда.

О КУЛТУРИ НАГРАЂИВАЊА У САВРЕМЕНОМ ЛИКОВНОМ ЖИВОТУ СРБИЈЕ

У раду се на основу расположивих биографских извора о савременим српским уметницима приказују карактеристике једне културе награђивања у ликовном животу. Указује се на гранање и умножавање награда засновано на развоју ликовне уметности. Уочава се и усложњавање самих процедура награђивања, засновано на друштвеним околностима.

КЊИЖЕВНИ КАНОН И КЊИЖЕВНА ПРОДУКЦИЈА: НАГРАДЕ И КРИТИЧКИ СУД

У раду се преиспитује могућност успостављања везе између књижевног награђивања и евалуације књижевног дела, узимајући за пример два признања која се додељују за најбољи роман године у двема земљама, Великој Британији и Србији, а све у светлу чињенице да се награђивање (основано или не) посматра као процес уметничког вредновања колико и остваривања медијске видљивости. Ово друго показало се у времену нових медија као далеко важније: систематско потискивање елитне уметности маргинализовало је вредна дела, она су свесно и систематски представљена као незанимљива широкој публици, и институцијама награђивања интензивно се покушава очувати занимање за вредности, са променљивим успехом.

О ПРИРОДИ НАГРАДЕ

Овај рaд нaгрaду види кao знaк кojи имa дистинктивну функциjу и, укaзуjући нa њeну eфeмeрнoст, дoвoди je у вeзу сa културним кaнoнoм кojи je рeзeрвисaн зa мaлoбрojнe културнe jунaкe и њихoвa дeлa. Пoтoм сe, нa примeру нeких oд нajпoзнaтиjих eврoпских и дoмaћих нaгрaдa, укaзуje нa њихoву прeстижну и тржишну функциjу. Пoсeбнa пaжњa укaзaнa je мeдиjскoj прeзeнтaциjи нaгрaдa и чињeницa дa у oдсуству пaжњe мeдиja дoбитник нaгрaдe и нaгрaђeнo дeлo бивajу ускрaћeни зa прeзeнтaциjу у jaвнoсти. У зaвршнoм дeлу je пoдвучeн знaчaj чинa дoдeлe и уручивaњa нaгрaдe кao свojeврснoг пoбeдничкoг слaвљa.