Листа чланака: Ријалити програми у Србији - глобални или национални феномен

Тржишна оријентација глобалног друштва условила је тежњу ка производима лаке забаве. Иако телевизија није свемоћна ни у глобалном друштву, она ипак има великог утицаја на публику опседнуту техником и екранском сликом која је угрозила остале врсте изражавања мисли и осећања људи. Убрзан технолошки развој отворио је публици пут ка новом начину достизања славе и популарности што је довело до тзв. селебритизације обичних људи. Рад говори о присутности и актуелности ријалити шоу програма у глобалном медијском свету, о популарности микро-звезда, „новокомпонованих културних модела”, јунака модерног доба чије се провокативно и агресивно понашање прелива из ријалитија у реалну свакодневицу. Поставља се питање: да ли ријалити програми представљају још једну у низу безазлених забава глобалне публике или су опасност постмодерног друштва, својеврсна манипулација, медијски опијат?

Покушавајући да темељно сагледамо феномен ријалити програма у Србији указујемо на актуелну спрегу духа паланке и најперфиднијих политичко-медијских инсталација криминално фамилијаристичког балканског неолиберализма. Глобална индустрија данас има циљ да појединца забави до тачке политичке и сваке друге обамрлости, па је тако и функција разних серија и ТВ програма (ријалити) превасходно забавна. Уз свеопшту деградацију образовања, науке и културе, дошло је до слабљења критичког апарата и снижавања нивоа толеранције, а на тај начин свака врста садржаја, ма колико баналан или лош био, налази своју публику која нема потребу за побуном будући да је њена пажња веома перфидно усмерена на маргиналне теме. Инсистирање на тривијалним темама на ширем плану резултира политичком апатијоми општом незаинтересованошћу за питања од ширег интереса.

Полазећи од премисе да је садржај медија претежно одређен економском основом система у којима функционишу, у раду се испитује феномен ријалити програма као део шире тенденције трансформације медијског простора у поље садржаја забавног карактера, што даље олакшава комодификацију целокупне медијске сфере. Користећи изворе у области медијске политике и етике медија, као документе актуелних дешавања у медијском простору Србије, анализира се структура ријалити програма уз указивање на интересантну, мада прикривену везу овог медијског жанра и норми неолибералног радног окружења. Основни циљ рада је да се истражи у којој мери и на који начин се комодификацијом реалности и приватности људи, под изговором остваривања медијске слободе, нарушавају основни принципи етичког деловања медија у друштву. 

У чије име се одвија ријалити? Како гледаоцу може бити занимљиво нешто што подсећа на драму, а није драма; на филм са различитим жанровским ознакама, а није филм; на водвиљ, гротескни смехотрес, вашарску забаву, а да се у томе не налази готово никаква естетска вредност? Зашто су гледаоцима уопште потребни такви садржаји? Шта се дешава у људском искуству ако се свакодневно бави животима других (обичних и могуће је познатих)? Хипотеза подразумева преиспитивање утицаја скривеног политичког гледишта на ријалити програм и утицаја ријалити програма на политичко становиште савременог гледаоца. Ријалитијима се смишљено прекида свакодневни животни ток појединих личности са обећањем да могу да реше своја материјална питања и друга питања која се, понекад, доживљавају као„животна”. Од избора јеловника до избора времена за „журку”, све је унапред одређено. Уобичајени токови се прекидају и јунаци почињу да се баве нечим другим што мало или нимало зависи од њихове воље. Ништа предвиђено не припада аутентично њиховом животу, али ипак постоје упоришне тачке у паралелној стварности. Паралелна стварност замењује политичку, стварну. На тој симулацији се заснива и нова поетика ријалитија. Све је на симулираној „енергији” и „подгревању” емоција заснованих, најпре, на чињеници издвајања. Отуда је један од кључних момената однос између наметнутих задатака и тзв. опуштања. Живот сена тај начин битно сиромаши и одузима му се прави смисао иако се чини да је све занимљиво, на „посебним задацима”, и пуносмисла. Оквир томе дају намештени аплаузи, извештачени смехи исфорсиране свађе. Уместо субјектима, особе у ријалитију се доживљавају као објекти погодни за манипулацију сваке врсте, па и медијско-политичку манипулацију.