ОД ГЛОБАЛНОГ КА ТЕЛЕВИЗИЈСКОМ РИЈАЛИТИЈУ У СРБИЈИ

Глобална превирања у свету се одражавају на сваку нацију понаособ и различите сегменте друштва, а изузетак није ни ријалити програм. Светске вође и политичари, као и комуникација и међуљудски односи великог броја људи у свету који су њима у мањој или већој мери потчињени, може се посматрати као огромно ријалити подручје. То није онај класични ријалити програм ограничен у четири зида, али је упркос својој ширини нераскидиво повезан са телевизијом и мас-медијима. Ријалити програми у Србији су после „Великог Брата” у приличној мери еволуирали и попримили форме које излазе из оквира ријалитија, усвајајући широк спектар углавном негативних утицаја из различитих сфера друштва.

РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИ У ГЛОБАЛНОМ ДРУШТВУ

Тржишна оријентација глобалног друштва условила је тежњу ка производима лаке забаве. Иако телевизија није свемоћна ни у глобалном друштву, она ипак има великог утицаја на публику опседнуту техником и екранском сликом која је угрозила остале врсте изражавања мисли и осећања људи. Убрзан технолошки развој отворио је публици пут ка новом начину достизања славе и популарности што је довело до тзв. селебритизације обичних људи. Рад говори о присутности и актуелности ријалити шоу програма у глобалном медијском свету, о популарности микро-звезда, „новокомпонованих културних модела”, јунака модерног доба чије се провокативно и агресивно понашање прелива из ријалитија у реалну свакодневицу. Поставља се питање: да ли ријалити програми представљају још једну у низу безазлених забава глобалне публике или су опасност постмодерног друштва, својеврсна манипулација, медијски опијат?

ОГЛЕДАЛА СМРТИ – ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ОДБРАНИТИ СТВАРНОСТ ОД РЕАЛНОСТИ

Ријалити програми представљају огледало духовног преображаја цивилизације. У тексту се резимирају историјски услови, идеје и идеологије који су мање или више посредно утицали на обликовање савремене, масовне културе и ријалити програма као једног њеног сегмента. Такође, постављено је питање одговорности интелектуалаца у овом следу ствари, а понајвише њихове одговорности у процесу брисања јасних граница између елитне и популарне културе. Тумачење културе као целине људске делатности, без вредносних ознака и одређења, значајно је допринело рађању илузије о њеној демократичности. Посебно се у тексту наглашава карактер савремене цивилизације као цивилизације (без) смрти, те се у овом кључу, у кључу секуларизације културе која је била могућа управо захваљујући „прогону” мртвих и смрти тумачи симболички ниво ријалити програма.

ЦРТИЦЕ О ТИРАНИЈИ И ОЧАЈУ – РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИ

Покушавајући да темељно сагледамо феномен ријалити програма у Србији указујемо на актуелну спрегу духа паланке и најперфиднијих политичко-медијских инсталација криминално фамилијаристичког балканског неолиберализма. Глобална индустрија данас има циљ да појединца забави до тачке политичке и сваке друге обамрлости, па је тако и функција разних серија и ТВ програма (ријалити) превасходно забавна. Уз свеопшту деградацију образовања, науке и културе, дошло је до слабљења критичког апарата и снижавања нивоа толеранције, а на тај начин свака врста садржаја, ма колико баналан или лош био, налази своју публику која нема потребу за побуном будући да је њена пажња веома перфидно усмерена на маргиналне теме. Инсистирање на тривијалним темама на ширем плану резултира политичком апатијоми општом незаинтересованошћу за питања од ширег интереса.

УЛОГА ВУЛГАРИЗАМА У РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИМА У СРБИЈИ

Стил изражавања на медијима је посебно поље научног истраживања. Јасност стила подразумева да се користе изрази који су подобни за исказивање одређене информације, али у ријалити програмима нема суштински важних чињеница које треба изразити јасно. Отуда проистиче могућност нарушавања својства јасности стила и употреба лексичког фонда који није подобан за јавност, као што су вулгаризми. Све већа употреба вулгаризама приметна је у ријалити програмима Задруга и Парови, што су ријалити емисије на две комерцијалне телевизије са националном фреквенцијом у Србији са највећом гледаношћу и најдужим емитовањем током дана и године. Истраживање улоге вулгаризама у тим емисијама омогућује дубљи увид у уређивачке политике, дискурзивна правила и креативне слободе оних који одлучују о томе шта се говори и како се говори на медијима. У овом истраживању направљена је компаративна студија два најгледанија ријалити програма и указано је на неколико правилности у вези са вулгаризмима које се одвијају на једном или другом програму, уз контекстуални осврт на друштвену, моралну и стваралачку улогу изражавања у ријалити програмима.

РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИ – АПСУРД МЕДИЈСКЕ СЛОБОДЕ ИЛИ ИЗРАЗ МЕДИЈСКОГ ТРЖИШТА

Полазећи од премисе да је садржај медија претежно одређен економском основом система у којима функционишу, у раду се испитује феномен ријалити програма као део шире тенденције трансформације медијског простора у поље садржаја забавног карактера, што даље олакшава комодификацију целокупне медијске сфере. Користећи изворе у области медијске политике и етике медија, као документе актуелних дешавања у медијском простору Србије, анализира се структура ријалити програма уз указивање на интересантну, мада прикривену везу овог медијског жанра и норми неолибералног радног окружења. Основни циљ рада је да се истражи у којој мери и на који начин се комодификацијом реалности и приватности људи, под изговором остваривања медијске слободе, нарушавају основни принципи етичког деловања медија у друштву. 

РЕЖИРАНА РЕАЛНОСТ ИЛИ РЕП КОЈИ ЈУРИ ПСА

Рад се бави анализом културолошких, психолошких и комуниколошких образаца којима се може објаснити популарност и пријемчивост публике која конзумира ријалити програме. Ови програми су у нашој средини почели да се емитују 2006. године кроз формат Великог Брата, и од тада њихова гледаност не опада. У раду смо се бавили специфичностима овог телевизијског формата, комуникационим процесима који путем тенденциозно усмераваних улога и образаца понашања доводе до жељених „исхода” као и психолошким перспективама које могу појаснити мотивацију публике да се инволвира у конзумацију ових садржаја. Нека од психолошких објашњења популарности ових програма могу се објаснити високим степеном идентификације са актерима који екстернализују најинтимније садржаје из свог унутрашњег света као и аналитичким концептом Сенке која се односи на инфериорне и неприхватљиве унутрашње садржаје који су део људске природе и често се пројектује на маргинализоване групе. Коначно смо се бавили ширим друштвеним контекстом који погодује одржавању и „неговању” ове форме јавног дискурса. 

ГДЕ ПОЧИЊЕ РИЈАЛИТИ

У чије име се одвија ријалити? Како гледаоцу може бити занимљиво нешто што подсећа на драму, а није драма; на филм са различитим жанровским ознакама, а није филм; на водвиљ, гротескни смехотрес, вашарску забаву, а да се у томе не налази готово никаква естетска вредност? Зашто су гледаоцима уопште потребни такви садржаји? Шта се дешава у људском искуству ако се свакодневно бави животима других (обичних и могуће је познатих)? Хипотеза подразумева преиспитивање утицаја скривеног политичког гледишта на ријалити програм и утицаја ријалити програма на политичко становиште савременог гледаоца. Ријалитијима се смишљено прекида свакодневни животни ток појединих личности са обећањем да могу да реше своја материјална питања и друга питања која се, понекад, доживљавају као„животна”. Од избора јеловника до избора времена за „журку”, све је унапред одређено. Уобичајени токови се прекидају и јунаци почињу да се баве нечим другим што мало или нимало зависи од њихове воље. Ништа предвиђено не припада аутентично њиховом животу, али ипак постоје упоришне тачке у паралелној стварности. Паралелна стварност замењује политичку, стварну. На тој симулацији се заснива и нова поетика ријалитија. Све је на симулираној „енергији” и „подгревању” емоција заснованих, најпре, на чињеници издвајања. Отуда је један од кључних момената однос између наметнутих задатака и тзв. опуштања. Живот сена тај начин битно сиромаши и одузима му се прави смисао иако се чини да је све занимљиво, на „посебним задацима”, и пуносмисла. Оквир томе дају намештени аплаузи, извештачени смехи исфорсиране свађе. Уместо субјектима, особе у ријалитију се доживљавају као објекти погодни за манипулацију сваке врсте, па и медијско-политичку манипулацију. 

РИЈАЛИТИ У ДОБА ИЗГУБЉЕНЕ АУТЕНТИЧНОСТИ

Аутор текста полази од схватања да савремено разумевање преноса уживо као нарочитих аргумената објективности, не треба тражити у претпоставци недовољне информисаности јавности о могућностима злоупотребе медијског извештавања, колико у потреби проналажења чврстих упоришта реалног, која се, суочена са готово безнадежном потрагом, опире свакој рационалности. У времену дестабилизовања реалног, стварност бива у потпуности апсорбована такође стварним, но конструисаним догађајем. У тексту је парадигматична манифестација овог процеса препозната у успону ријалити програма. Стварност ријалитија заправо је стварност конструисања догађаја који укида саму стварност – нешто што би се могло назвати негативном реалношћу. Иако је овде реч о неаутентичној, односно конструисаној догађајности, тиме што заузима простор стварног, њено произвођење у тексту је поистовећено са поступком демијуршко гстварања, а медијска индустрија са својеврсним демијургом новог, тзв. медијског доба. Деперсонализација и индустријска заснованост савременог демијурга сагледани су у кореспонденцији саразвојем визије неаутентичног живљења, те појавом негативне реалности која нагриза простор стварног.