ПОЛЕМИКЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЗОФИЈИ 1990-2010.

У овом раду су размотрене неке од значајнијих полемика у српској филозофији, које су објављене у стручним часописима и периодици између 1990. и 2010. године. Реч је о полемикама између Милорада Беланчића и Слободана Жуњића, Ненада Даковића и Слободана Жуњића, и Михаила Марковића и Александра Прњата. У првој наведеној полемици, аутори дискутују о онтолошком статусу појединих филозофских термина; у другој полемици, разматра се значај превођења и објављивања Коплстонове “Историје филозофије”, док се у трећој полемици аутори баве проблемом патернализма, уз предложено редефинисање одређених аспеката овог појма.

ЛИБЕРАЛИЗАМ, ПОЗИТИВИЗАМ И ПАТРИОТИЗАМ ВЛАДИМИРА ЈОВАНОВИЋА

Слобода, наука и нација су основни појмови мишљења и делања Владимира Јовановића. Снажно је инклинирао континенталном либерализму, али га је кориговао Миловим либерализмом и искуством британског парламентаризма, избегавши тако радикализам владајућег француског узора, који је следила социјалистички оријентисана, доминантна већина српских интелектуалаца у Србији, друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог века. Слободан Јовановић указује на филозофски темељ мишљења Владимира Јовановића, као и на противречности у његовој теорији. Либерализам, позитивизам и патриотизам нису били само појмови из теорије, већ и идеолошка основа за активни политички рад Владимира Јовановића.

СУБЈЕКТИВНОСТ, ЕГЗИСТЕНЦИЈА, СТРУКТУРА

У овом тексту покушавам да реконструишем неке аспекте Марићевог тумачења Фукоовог структурализма у његовом уводном есеју за српскохрватски превод Фукоовог дела „Речи и ствари“ (“Егзистенцијалне основе структурализма”, 1971). Централне теме овог тумачења груписане су и анализиране под три основна наслова, који одговарају Марићевој дискусији тезе о смрти човека, која је у то време била у моди, његовом испитивању водеће улоге лингвистике као будућег узора за друштвене науке, као и његовом разматрању граница структурализма. У закључку се истиче да се Марићево рано разрачунавање са Фукоовим структурализмом може схватити и као антиципација каснијег развоја мишљења овог аутора, која ће га временом вратити, у његовим последњим књигама, до комплекса питања која се непосредно тичу разјашњења филозофског статуса субјективности.

ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА У ЕРИ МЕДИЈА

Рад преиспитује комплекс феномена визуелне културе у савременом, медијски посредованом свету. Истовремено, текст критички доводи у питање хипотезу о расту и развоју визуелне културе у ери тоталне медијатизације. Дијалектика визуелне културе овде се, заправо, посматра кроз сукоб и посредовање два њена карактеристична момента: првог, који се тиче медијског постварења и другог – интерпретираног као простор за потенцијално и реално критичко-субверзивно деловање сфере тзв. „оптичког ума“ у данашњем времену. Приказана дијалектика кретања визуелности треба да отвори простор за практичку интервенцију у стварности, вођењу принципом наде. У противном ће медијатизована визуелна култура довести до потпуне инструментализованости, у корист стицања профита, а у функцији делимичног или потпуног деструирања света културе.

ЗНАЧАЈ БОШКОВИЋЕВЕ ТЕОРИЈЕ ПРИРОДНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ЗА САВРЕМЕНУ НАУКУ И ФИЛОЗОФИЈУ

Бошковићева теорија природне филозофије, објављена 1758. године, имала је велики утицај на његове савременике и имала је многе следбенике у наредним вековима. Допринела је открићу структуре атома и подстакла многе научнике на даљи развој модерног схватања структуре материје. Физичар Ледермен (Leon Ledermann), нобеловац, 1993. године написао је да је Бошковићева филозофија „кључ за разумевање целокупне физике“. Немачки филозоф Ниче (Friedrich Nietzsche) сматра да је Бошковићева теорија природне филозофије „највећи тријумф над чулима који је до тада на Земљи постигнут“. Француз Херисман (Lancelott Herrismann) указује да ће „Бошковићева филозофија у целини постати филозофија наредног (21-ог) века“. Овај рад обухвата приказ живота и делатности Бошковића, опис његове филозофије, као и њене доприносе савременој науци и филозофији.

ТЕОРИЈА ЕВОЛУЦИЈЕ ИЗМЕЂУ ДАРВИНИЗМА И ЛАМАРКИЗМА

Циљ овог текста је да означи основне правце тумачења природне селекције у раној рецепцији теорије еволуције у Србији и отпоре на које су наилазиле неке Дарвинове идеје. Анализа је, дакле, усмерена на контроверзе око идеја везаних за питање еволуционих механизама, тј. за питање природне селекције и наслеђивања стечених особина као и око идеје компетиције која је била од средишњег значаја за дарвиновску природну селекцију. Ови аспекти тумачења Дарвинове теорије су, наиме, били од значаја за културу у целини и они се, у најширем смислу, могу посматрати као једна врста симптома општег стања духа.

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА РАЗЛИКОВАЊЕ ЗНАЊА И ВЕРЕ

Надовезујући се на полемику између Михаила Марковића и Александра Прњата, аутор доводи у питање уобичајено разликовање знања и вере. Као аргумент да се религија не своди на веру, он наводи феномен мистичког сазнања. Иако је надумно сазнање веома тешко достижно, јер подразумева превладавање ега, његова могућност оповргава сужавање знања на разумску сферу.

ФИЛОЗОФИЈА И ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ У ДЕЛУ САВЕ МРКАЉА

Намера овог рада је да се критички преиспитају филозофске основе схватања језика Саве Мркаља. Посебна пажња ће се посветити анализи његових промишљања о „пореклу“ језика, те дефиницијама језика и језичког знака. На овај начин ауторка ће настојати да одреди који је филозофски утицај најдоминантнији у Мркаљевом „језикословљу“.

КРИТИЧКО ОДРЕЂЕЊЕ ПОЈМА СРПСКА ФИЛОЗОФИЈА

Аутор разматра критичко одређење појма “српска филозофија” Слободана Жуњића који, у својим темељним истраживањима српске филозофије заснованим на новом методолошком приступу, знатно ревидира резултате досадашњих истраживања домаће филозофске баштине. Значај Жуњићевих филозофских радова, по ауторовом мишљењу, није само у потпунијем виђењу развоја филозофије у нашој средини, већ и у прецизнијој филозофској терминологији, која даје изоштренију слику о различитим стадијумима развоја српске филозофије, у знатно дужем временском периоду него што је то до сада било познато. Аутор посебно анализира Жуњићеву критику појмова “филозофија код Срба”, “филозофија у Републици Србији”, и указује на аргументе због којих Жуњић инсистира на употреби појма “српска филозофија”.

РЕЦЕПЦИЈА БИОЕТИКЕ У СРБИЈИ

Циљ овог рада је да упозна читаоца са заступљеношћу и развојем биоетике у Србији. Најпре се у уводу анализира сам појам ‘биоетика’ и читалац се укратко упознаје са путем њеног дисциплинарног утемељења. Како би се пружила што целовитија слика актуелног стања биоетике у Србији, њена рецепција се посматра са два главна становишта: становишта биоетичке едукације и становишта правне регулације и институционализације биоетике. Притом се скреће пажња на одређене пропусте у приступу биоетичкој проблематици и, са посебним освртом на питање клонирања и еутаназије, указује се на моменте који би требали допринети њеној потпуној научној и институционалној афирмацији.