ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА ПОСЛЕ 1983. ГОДИНЕ И ЕКОНОМСКО-ПОЛИТИЧКА ПРЕДВИЂАЊА У СТРИПУ ПЈЕРА КРИСТЕНА И ЕНКИ БИЛАЛА ЛОВ

Чланак је посвећен познатом стрипу Лов француских аутора Пјер Кристин и Енки Билала. Овај чланак разматра структуру наративне методе, а посвећен је анализи прогностичког потенцијала у завршном делу романа који се тиче сценарија будућег развоја СССР-а које су изнели западни економисти и совјетолози током касних 70-их и раних 80-их година прошлог века. Компаративна анализа показује да је стрип „Лов” био ближи предвиђању перестројке него што су то предвидели совјетолози. 

МЕСТА БАШТИЊЕЊА СТРИПА

Рад пред­ста­вља при­лог ис­тра­жи­ва­њу вла­да­ју­ћих ме­хани­за­ма, про­це­са и ме­ста ба­шти­ње­ња стри­па, као на­сто­ја­ња да се упо­зна­ју, са­чу­ва­ју, за­пам­те, по­де­ле, пред­ста­ве и до­пу­не вредно­сти ва­жне за по­је­ди­на дру­штва и за­јед­ни­це у ко­ји­ма се ствара­ју стрип­ска де­ла, али и за раз­у­ме­ва­ње ши­рих ци­ви­ли­за­циј­ских про­це­са. Пи­та­ња ко­ја во­де ово ис­тра­жи­ва­ње од­но­се се на пробле­ме у про­це­су му­зеј­ског „по­све­ће­ња” стри­па, по­себ­но на из­лагач­ке прак­се и из­ло­жбе­не ка­па­ци­те­те ко­ји пред­ста­вља­ју кључ­но ме­сто при­пре­ме кон­тек­ста за аде­кват­но при­су­ство стри­па у му­зе­ји­ма. Од­го­ва­ра­ју­ћа из­ло­жбе­на прак­са упу­ћу­је на кон­сти­тутив­но јем­ство ме­ди­ја и при­ро­ду пред­ста­вље­них, од­но­сно чу­ва­них ма­те­ријала.

ЕСТЕТИКА НЕВИДЉИВОГ

У екс­пе­ри­мен­тал­ним фор­ма­ма стрип­ског ме­ди­ја ко­је од­сту­па­ју од кла­сич­них штам­па­них фор­ми и ба­зи­ра­ју се на инте­гра­ци­ји раз­ли­чи­тих ме­ди­ја, струк­ту­ра стри­па раз­ла­же се на са­др­жа­је ко­ји као по­себ­не вр­сте мо­ду­ла уче­ству­ју у ње­го­вој де­фини­ци­ји. Кроз при­ка­зе сту­ди­ја слу­ча­ја про­је­ка­та ко­ји стрип по­ставља­ју на гра­нич­не по­зи­ци­је ли­ков­них и при­ме­ње­них умет­но­сти, опи­са­но је мо­гу­ће де­фи­ни­са­ње струк­ту­ре стри­па, не­за­ви­сно од про­дук­ци­о­них тех­но­ло­ги­ја ко­је су га ини­ци­јал­но об­ли­ко­ва­ле. Комби­но­ва­њем са­вре­ме­них тех­но­ло­шких про­це­са и кла­сич­них ли­ков­них тех­ни­ка, екс­пе­ри­мен­тал­ни стрип у нај­чи­сти­јем об­ли­ку ну­ди дефи­ни­ци­ју ме­ди­ја осло­бо­ђе­ну тех­нич­ких усло­вља­ва­ња и по­ка­зу­је сушти­ну ње­го­ве струк­ту­ре, ко­ју то­ком го­ди­на ме­ња­ју тех­но­ло­шке про­ме­не. Са­ма струк­ту­ра ме­ди­ја оста­је ње­го­ва глав­на око­сни­ца, ко­ја се у са­вре­ме­ном до­бу, при­ме­ном но­вих тех­но­ло­ги­ја, об­ли­ку­је на на­чин да ме­диј чи­ни до­ступ­ним пу­бли­ци раз­ли­чи­тих ви­зу­ел­них ка­па­ци­те­та, те пу­бли­ка стри­па по­ста­је пот­пу­на. Так­тил­на димен­зи­ја у об­ли­ко­ва­њу ме­ди­ја по­ка­зу­је не­за­ви­сност струк­ту­рал­не ор­га­ни­за­ци­је ме­ди­ја у од­но­су на си­стем про­дук­ци­је и пре­ју­ди­ци­ра есте­ти­ку ње­них еле­ме­на­та у бу­ду­ћим тех­но­ло­шким мо­ди­фи­ка­ција­ма и ино­ва­ци­ја­ма.

ИЗАЗОВИ СТВАРАЊА АУТЕНТИЧНЕ ДЕЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У ДОКУМЕНТАРНОМ ГРАФИЧКОМ РОМАНУ

Дечије књиге о тешким темама представљају само делић објављених књига. У дечијој литератури, наративи у првом лицу подразумевају одраслог аутора сакривеног иза детета као лика у причи. Неравнотежа између наративног гласа одрасле особе и фокализујућег лика детета указује на структуре моћи и дечијем читаоцу намећу сентименталне (а често и образовне) идеје одраслог аутора. Исти образац се појавио у почетним фазама стварања графичког романа о бомбардовању Србије, које сам проживела као деветогодишње дете. У жељи да избегнем овај патерн, одлучила сам да креирам аутентичну перспективу детета које пролази кроз трауматично искуство. Тај захтев условио је следећа питања: У којој мери је графички роман као медиј погодан за одступање од структура моћи у дечјој литератури?; Колики је знача јрадикалних тема у стварању простора за оснаживање деце?; Који елементи овог специфичног медија чине перспективну фиктивног детета аутентичном? Овај рад описује академска и практична истраживања која сам подузела да одговорим на поменута питања. Описује и наглашава важност аутентичног гласа и перспективе дечијих ликова у литератури. Фокусира се на значај књижевности са радикалним темама у успостављању неопходног простора да фиктивно дете истражи свет и подржи самосталне потраге изван граница које су обично постављене у дечјој литератури. Штавише, предлаже начине на које аутор може да их искористи како би испричао причу кроз аутентичну перспективу детета. Описује и оправдава употребу интерпретативних оквира позајмљених из других области студија културе како би се испитали начини на које се стрип може користити за успостављање или одступање од традиционалних структура моћи. На крају, овај исечак сажима начине на које је моје академско истраживање утицало на практично истраживање и обогатило стварање моје књиге.

ЕКСПЛОАТАЦИЈА ИДЕЈЕ У СТРИПУ – PUNISHER

Стрип, још у свом по­во­ју, по­стао је жр­тва зло­у­по­требе ме­диј­ских кор­по­ра­ци­ја. Ша­блон­ски сце­на­ри­ји су би­ли услов за ти­ра­жност и ко­мер­ци­јал­ност а они су, уз „Co­mics Co­de Aut­hority (CCA)”, не­сум­њи­во нај­ви­ше на­шко­ди­ли стри­пу и успо­ра­ва­ли раз­ви­так стрип­ских све­за­ка у ви­со­ку умјет­ност. Овај кор­по­рациј­ски мо­дел, иа­ко про­ка­зан и об­зна­њен јав­но­сти још се­дам­де­сетих го­ди­на 20. ви­је­ка, ни­је на­пу­штен ни да­нас. У овом ра­ду ће­мо се освр­ну­ти на исто­ри­ју ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­је стри­па тј. екс­плоа­та­ци­ју ори­ги­нал­них за­ми­сли по­пут оне у Мар­ве­ло­вом се­ри­ја­лу „Панишер”. Ана­ли­за об­у­хва­та три­де­се­тро­го­ди­шњу ево­лу­ци­ју сери­је, опа­да­ње ква­ли­те­та сце­на­ри­ја и цр­те­жа, као и про­мје­не у ка­рак­те­ру са­мог Па­ни­ше­ра, чи­ме се по­ку­ша­ва­ју ого­ли­ти ме­то­де ко­ји­ма се вр­ши ства­ра­ње фран­ши­зе од вје­штач­ки одр­жа­ва­ног сери­ја­ла. Са­га о Френ­ку Ка­слу ни­је нај­ду­жа у исто­ри­ји стрип­ског ме­га­и­зда­ва­штва, али због сво­је ак­ту­ел­но­сти пред­ста­вља од­ли­чан при­мјер уда­ља­ва­ња стри­па од ње­го­вих умјет­нич­ких на­че­ла.

ВИЗУЕЛНИ ЕЛЕМЕНТИ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА У СТРИПУ ХИЈЕРОНИМУС БОШ

Про­цес гло­ба­ли­за­ци­је де­ста­би­ли­сао је и из­ме­нио до­тада­шњи по­ло­жај на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та, што је за по­сле­ди­цу има­ло да на­ци­о­нал­на умет­ност из­гу­би ста­тус зва­нич­не умет­ничке прак­се. Стрип, као по­се­бан вид умет­нич­ког из­ра­жа­ва­ња, у свом ви­зу­ел­ном и тек­сту­ал­ном на­ра­ти­ву, ну­ди мно­го­број­ност на­ци­онал­них ко­до­ва са за­јед­нич­ком уло­гом – ко­му­ни­ка­ци­ја са чи­та­о­цем. У овом ра­ду ана­ли­зи­ра­ће се ви­зу­ел­ни еле­мен­ти срп­ског на­ци­о­налног иден­ти­те­та у стри­пу Хи­је­ро­ни­мус Бош са на­ме­ром њи­хо­во гпред­ста­вља­ња и ту­ма­че­ња, с об­зи­ром на то да ни­су са­став­ни де­ло­ви на­ра­ти­ва стри­па. Хи­је­ро­ни­мус Бош до са­да је из­дат у више европ­ских зе­ма­ља, а кре­и­ра­ли су га фран­цу­ски из­да­вач Дел­кур (Del­co­urt), сце­на­ри­сти Пе­рез (Pe­rez) и Ри­ком (Ri­ca­u­me) у са­радњи са срп­ским ака­дем­ским сликарoм и илу­стра­то­ром – Боба­ном Сави­ћем (Гето).

ДАВИД ШТРБАЦ – КОЧИЋЕВ МИКРОУНИВЕРЗУМ У СТРИПУ

Рад се ба­ви ути­ца­јем књи­жев­ног опу­са Пе­тра Ко­чи­ћана днев­ни стрип „Да­вид Штр­бац” Ми­ра Мла­ђе­но­ви­ћа ко­ји је изла­зио на стра­ни­ца­ма ба­њо­луч­ког днев­ни­ка Глас (Глас Срп­ске) од1973. до 2007. го­ди­не. Стрип су­бли­ми­ше ху­мор и са­ти­ру из дра­ме „Ја­за­вац пред су­дом”, при че­му вје­што спа­ја и ак­ту­е­ли­зу­је Ко­чићев књи­жев­ни сви­јет и смје­шта у са­да­шње до­ба.

СЕРЈОЖА И НИНОЧКА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

У ра­ду се опи­су­је фе­но­мен на­стан­ка стри­па о ру­ским еми­гран­ти­ма у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји, ко­ји су чи­ни­ли од­ре­ђе­ни кул­ту­ро­ло­шки тип, ин­те­ре­сан­тан и за ис­тра­жи­ва­че стри­па и за со­ци­о­ло­ге, кул­ту­ро­ло­ге и на­ра­то­ло­ге. Уко­ли­ко нам се мо­гућ­ност ана­ли­зе стри­па као од­ре­ђе­ног тек­ста, об­је­ди­ње­ног си­сте­мом култур­них мар­ке­ра / ко­до­ва, спе­ци­фич­них ка­ко за бе­о­град­ску, та­ко иза еми­гра­ци­ју уоп­ште, учи­ни за­ни­мљи­вом, он­да ће­мо би­ти у могућ­но­сти да раз­у­ме­мо овај текст сва­ко­днев­ног жи­во­та, ко­ји је на­стао не са­мо у сре­ди­ни пр­вог та­ла­са ру­ске еми­гра­ци­је, већ и зе­мље ко­ја их је при­хва­ти­ла. И не са­мо што је на­стао, већ је био из­ло­жен ви­со­ком сте­пе­ну ми­то­ло­ги­за­ци­је, ства­ра­ју­ћи соп­стве­не ти­по­ло­шке мо­де­ле.

СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА СТАРИХ БАНАЋАНА И НИШЛИЈА У СТРИПАРНИЦИ И БИОСКОПУ СТЕВАНА СРЕМЦА

Књи­жев­ник Сте­ван Сре­мац (1885–1906), као про­фесор гим­на­зи­је, „про­вео је у Ни­шу је­да­на­ест нај­бо­љих го­ди­на сво­гажи­во­та”. У гра­ду на Ни­ша­ви на­ста­ла су не­ка од ње­го­вих нај­бољих де­ла. По­ред оста­лог ту је сро­чио и Бал у Еле­ми­ру, еп у десет пе­са­ма (1890) за ко­ји је „сли­ке у тек­сту” гра­ви­рао за­јед­но са Сте­ва­ном Ник­ши­ћем Ла­лом (1853–1938), про­фе­со­ром и ка­ри­ка­тури­стом. Сре­мац је са мно­го та­лен­та и ду­ха ре­ша­вао про­блем драма­тур­шког при­ка­зи­ва­ња сле­да до­га­ђа­ја па је је­зи­ком стри­па (па и гра­фич­ког ро­ма­на / grap­hic no­vels) ви­зу­ел­но раз­би­јао и илу­стро­вао еп. Пре не­го што је по­чео да сри­че сти­хо­ве, олов­ком на хар­ти­ји, на­чи­нио је ски­цу ве­ли­чи­не 21,8 пу­та 13,8 цм, раз­ло­жио при­чу у осам одво­је­них (па­но­рам­ских) при­зо­ра и два по­ља и та­ко, пре не­го што су ина­у­гу­ри­са­на мо­дер­на из­да­ња „ли­те­ра­ту­ре у сли­ка­ма”,(ис)ко­ри­стио из­ве­де­ну фор­му да­на­шњег стри­па.

СЛОВЕНАЧКИ ДРУШТВЕНО КРИТИЧКИ И АНГАЖОВАНИ СТРИП У ЈУГОСЛАВИЈИ

Историја словеначког стрипа почела је са друштвено критичким протостриповима почетком двадесетог века. У четрдесетим годинама се појављују први дечји стрипови, а у педесетим годинама после Информбироа процветава карикатуристички стрип са Звиторепецом на челу. Шездесете године су у знаку реалистичког авантуристичког стрипа, а у време сексуалне револуције и студентских протеста на сцену ступа домаћи андерграунд Костје Гатника. Крајем осамдесетих формира се Нови словеначки стрип, ослобођен свих респеката спрам Државе, Цркве и Друштва, који доживљава прави бум у деведесетим годинама после распада заједничке државе.