ИМАГИНАРНИ ПРОТАГОНИСТИ ФРАЗЕМА САВРЕМЕНОГ ИТАЛИЈАНСКОГ ЈЕЗИКА

Циљ овог рада је да представи имагинарне личности из дела писане или усмене књижевности, које су због свог карактера, специфичних околности и догађаја, учињеног или изреченог нашле своје место у италијанским устаљеним изразима. Већина анализираних ликова у овом раду је измишљена, док се за неке везују најразноврсније приче и легенде, углавном нејасног порекла. Творац анализираних ликова је индивидуалан и познат субјекат, ако је реч о књижевном делу као извору из којег су преузети, али створитељ ових ликова може бити и колективан, те самим тим непознат субјекат, који је дуго стварао карактеристике својих протагониста у оквиру народне фантастике, митова и легенди, градећи временом нове варијанте и значења. Иако предмет истраживања овог рада чине фраземи савременог италијанског језика, када је реч о овим језичким облицима не можемо говорити о савремености у ужем смислу. Наиме, због устаљености ови изрази представљају својеврсну старину, преношену генерацијама кроз време и простор, те ћемо сматрати савременим оне фраземе који се по облику и значењу препознају у језику и говору 20. и 21. века, аексцерпираћемо их из општих и фразеолошких речника и збирки.

О ЧЕМУ САЊАЈУ МАЧКЕ?

Рад се ослања на новије теоријске увиде из области критичке анималистике и екокритике да би размотрио неколико жанровски различитих фантазија (стрип, анимирани филм, и роман за младе) којима је заједнички критички став према антропоцентризму, који се такође одређује и као „људска изузетност”, „људска надмоћ”,и „људски шовинизам”. Корпус чини епизода „Сан хиљаду мачака” из стрип серијала Сендмен Нила Гејмена, роман за младе Зуби Хане Московиц, и анимирани филм Принцеза Мононоке редитеља Хајао Мијазакија. Иако врло различите, ове фантазије деле заједничку тему, а то је однос људског и нељудског, пре свега животиња. Такође, свака од њих критички преиспитује идеју природне, праведне и пожељне људске надмоћи над свим другим облицима живота. У делима која сачињавају корпус рада, људска изузетност се доводи у питање откривањем изузетног људског насиља у њеној основи, као и истраживањем суштинског сродства људских и нељудских животиња. Мада ове популарне фантазије не исказују ни експлицитне, а ни једноставне еколошке поруке, с обзиром на наведене теме, оне функционишу и као екокритички текстови. У контексту глобалне еколошке кризе, извесну релевантност фантастике могуће је наћи управо у овоме кокритичком потенцијалу.

МАГИЈА, РЕАЛИЗАМ И РЕКА ИЗМЕЂУ

У обиљу теоријски тешко одредивих и стога примамљивих књижевних феномена, магијски реализам заузима значајно место као концепт који је подстакао вишедеценијске расправе. У намери да истражи културни значај магијског реализма као стратегије отпора у постколонијалној књижевности, овај рад испрва кратко разматра терминолошку проблематику, као и невоље са разграничавањем овог приповедног жанра, модуса и стратегије од сродних књижевних категорија и термина. Рад потом прелази на разматрање дијалога који магијски реализам успоставља између међусобно супротстављених система или кодова представљања како би искористио свој субверзивни потенцијал да предочи фрагментарне и хибридне постколонијалне културе и историје и истовремено укаже на проблематику веродостојног приказивања. Посебна пажња посвећује се улози магијског реализма у оживљавању изворних култура некада колонизованих простора и дочаравању плуралности постколонијалних култура, те могућим ризицима његове употребе. Рад се на крају усредсређује и на магијски реализам као глобални феномен који попојединим критичарима свој креативни и подривачки потенцијал најефектније испољава управо у постколонијалној књижевности .Испитује се коначно и како популарност магијског реализма, која се делом може приписати његовој несумњивој способности да преиспише историју и културу из углова битно другачијих од званичних наратива, потенцијално доводи до поновне егзотизације постколонијалних култура, њихове комодификације и комерцијализације.

СИМБОЛИЗАМ И ИМАГИНАЦИЈА СРЕДЊЕВЕКОВЉА

Инспирисан средњевековним таписеријама Дама и једнорог, изложеним 1882. године у париском Музеју Клини, француски сликар Гистав Моро насликао је неколико композиција сличне тематике међу којима су најпознатије слике „Једнорог” (1885) и „Једнорози” (1885–1890). Полазећи од средњевековне легенде о фантастичној животињи која је прилазила само девицама испуштала им рог у крило, сликар је дао своје виђење ове теме ускладу са идејама времена и културног миљеа којем је припадао и уметности симболизма чији је био представник. Мороове даме у друштву једнорога приказане су у идеализованим пејзажима „зачараних острва“ којима се осликава потреба модерног човекакраја 19. века за ескапизмом и нетакнутом природом. Други важан мотив слика је еротичност коју Моро исказује нагим телима лепотица и њиховом инстинктивном повезаношћу са светом природе и животињама, у овом случају једнорозима.

ФИЛМСКЕ ЛОКАЦИЈЕ КАО МЕСТА СЕЋАЊА

У раду се локације снимања филмова анализирају као места сећања у смислу у ком их је дефинисао Пјер Нора. Будући да су ове локације у филмовима неретко дигитално модификоване и побољшане, поставља се питање на који начин их публика перципира у биоскопској сали и када се нађе in sity, те у којој мери запамћена филмска слика условљава доживљај реалног простора, и на који начин посета филмским локацијама повратно делује на то како посетиоци памте и замишљају вољени фикционални свет. Филмовима индуковане менталне представе, у спрези са планским брендирањем, од постојећих географских дестинација стварају места сећања глобалне популарне културе, која утичу како на менталне, тако и на стварне топографије. Као илустративан пример преплитања имагинарних и стварне географије узете су рецентне екранизације Толкинових дела Господар прстенова и Хобит, реализоване у режији Питера Џексона, и њиховим снимањем узроковано мапирање и денотирање Новог Зеланда као „дома Средње земље”. Ови процеси се сагледавају кроз призму памћења и имагинације, а на основу резултата анкете Visiting Middle-earth реализоване путем интернета у периоду 19. 5 – 19. 6. 2020. Анкета је била намењена туристима који су посетили локације снимања поменутих филмова на Новом Зеланду и сакупљено је 705 одговора чија се прелиминарна анализа износи у раду.

ШУМА СА СТАЗАМА КОЈЕ СЕ РАЧВАЈУ

Овај рад испитује начин на који Дaјана Вин Џоунс у роману Хексвуд користи артуријанске мотиве и повезује их са савременим традицијама фантастичног романа за децу и научне фантастике. Користећи сложену нелинеарну нарацију и богату мрежу интертекстуалних алузија у распону од Томаса Малорија преко Едмунда Спенсера до Т. Х. Вајта, ауторка ствара особен и уметнички успешан жанровски амалгам. Централни концепт романа, варијанта виртуелне стварности у којој појединци преузимају задате идентитете и понашају се у складу с њима, омогућује специфичну, самосвесну употребу мотива преузетих из мита и књижевности.