Листа чланака: Филм и филозофија

Увођење темпоралности – ограниченог трајања, покрета, промене – фундаментално мења начин функционисања уметничког дела: трајност, непроменљивост, „вечност”, више нису његова подразумевајућа обележја; уметничко дело није нужно предмет, већ и одређена активност, процес, искуство. Уметнички рад преузима логику флуида: његова материјална компонента, као што је облик, величина, формат, постаје променљива, a начин функционисања флуидан. Ова промена се не може посматрати независно од техничке репродукције, пре свега, филма који по први пут уводи покрет у, до тада, статичну, непроменљиву слику. Преко филма и покретне слике темпоралност се шири и на друге области визуелних истраживања, а ефекат тога је појава низа нових уметничких пракси: на почетку 20. века у оквиру авангарди, преко неоавангардних појава до савремене уметности у којој овакав начин функционисања постаје доминантан.

У раду се разматра веза између друштвене теорије односно критичке социологије и филозофије и ангажованих филмова француског редитеља и истакнутог представника новог таласа (La Nouvelle Vague) Жан-Лик Годара. Уз кратки осврт на његове филмове „Две три ствари које знам о њој”, „Викенд” и „Кинескиња” – сва три филма снимљена су исте 1967. године – скренута је пажња на могућности „заједничког наступа” социологије и социјалне филозофије и филмске уметности.

Овај рад анализира једну од важнијих дискусија југословенске теорије филма, коју су водили Душан Стојановић и Хрвоје Турковић, кључне личности београдске и загребачке филмологије. Рад има за циљ да сагледа нека теоријска питања покренута током дискусије, како у синхронијском контексту (периоду успона семиотике средином седамдесетих година 20. века), тако и у савременом теоријском окружењу, нарочито путем успоредбе са сличним проблемима који су од средине деведесетих решавани у покрету „посттеорије” или у когнитивистичком приступу филму. Иако се одбацују Турковићеве примедбе о Стојановићевој неутемељеној еклектичности, у раду се критикују Стојановићеве тезе о филму као језику, те идеја двоструке артикулације у филму. Читава дискусија посматра се као југословенски допринос критичком приступу „Великој Теорији” пре „посттеоретичара”.

Текст анализира преображаје лика Агента Смита у филмској трилогији Матрикс на залеђу Хегелових идеја изложених у „Филозофији историје”. Догађање у трилогији сагледава се као напредовање свести о слободи и међусобном признању људи и вештачких интелигенција. Агент Смит је кључна личност у том процесу јер захваљујући Смиту као вирусу а) Нео постаје Одабрани, б) људи увиђају да право на живот и слободу не имплицира уништење матрикса и машина и ц) вештачке интелигенције увиђају да морају признати људима право на буђење и опстанак уколико желе да постигну равнотежу. Такође, анализира се и улога сплета Архитекта- Пророчица као творца плана који Смит и Нео остварују, уравнотежење виртуалног света, те се показује могућност једне теодицеје њиховог деловања.

Однос слике и страсти представља привилеговану тему хришћанске аскетске литературе и византијске филозофије. У раду се истражују консеквенце овако схваћеног односа слике и страсти на питања филма и филмске слике, и то из перспективе теорије филма, филозофије и хришћанске теологије, а са нагласком на појмовима личности и комуникације.