Листа чланака: Филозофија медија

Основни проблемски оквир предложеног рада одређен је уочавањем крупних промена у односу између усмености и писмености у савременом информатичком друштву и огромног трансформационог уплива који те промене имају у глобализујућим друштвеним покретима. Релацију усменост/писменост третирамо као актуелно и живо питање данашњег света, модерне науке и савременог мишљења. Усменост и писменост схватамо у ширем смислу као комплексне појаве, књижевно-језичке и културне, нарочито у савременом добу у којем језик, комуникација и информација добијају пресудни значај у друштвеној динамици. Важно је истаћи да се не успоставља оштра граница међу усменим и писаним текстовима, већ се они разликују само по степену своје усмености/литерарности. Наиме, ако је ова тема некада била предмет проучавања пре свега књижевности, лингвистике и фолклористике, она данас постаје главно подручје интересовања и антропологије, културологије, филозофије, социологије, теорије медија, психологије, економије и политикологије, те се може означити и препознати као парадигматски оквир савременог хуманистичког мишљења, као део “linguistic turna“ изведеног у хуманистичким и друштвеним наукама од шездесетих година XX века. Опозиција усменог и писменог интерферира с низом других појмовних опозиција: анонимно/колективно – индивидуално; традиционално – модерно; рурално – урбано; масовно – елитно; популарно/пучко – учено; народно – уметничко/вештачко; звуковно – визуелно. С друге стране, и сâм однос према језику се мења. Тако, нпр., интертекст у електронској комуникацији функционише као нов облик усмености. Границе између усмености и писмености се све више бришу.

1970-тих година, када је Алвин Тофлер објавио своју књигу “Шок будућности”, тешко је било поверовати му у тврдњама да друштво улази у еру промена које ће потпуно изменити слику света. Ипак, технолошка и информацијска револуција, као основни покретачи развоја данас, измениле су не само начин на који радимо и стварамо, већ целокупну слику друштвеног и приватног живота човека са почетка XXI века. Персонални компјутери на послу, код куће и у форми телефона, ајпод (iPod), ајфон (iPhone), ајбук (iBook), интернет, Скајп (Skype), чет (chat), онлајн куповина и учење (online), онлајн дружење и забављање (online), само су неки од елемената савременог живота који пре само неколико деценија нису били замисливи, док је живот данас незамислив без њих. Занимљиво је да, иако су се ове промене одразиле на бројне (све) аспекте савременог живота, чини се да (формално) образовање није један од ових аспеката. Образовни системи широм света још увек осликавају друштвени, историјски и економски период у коме су настали – период индустријске револуције. Аналогија школе као фабрике, није непозната у теорији и пракси савременог образовања. Овим радом желимо да се осврнемо на правце могућих промена у образовним системима широм света, односно на улогу савремених медија у конципирању образовања према потребама XXI века. Желимо да истражимо потенцијалне и вероватне сценарије развоја образовања, који би стављајући у функцију предности и могућности савремених медија и технологија, одговорили на потребе развоја у XXI веку.

Лични идентитет је појам који се може одредити преко свести о континуитету искуства у димензији времена. Лични идентитет није супстанцијална, већ формална релација која се садржински артикулише на различите социјално условљене начине (родни, професионални, национални итд. идентитет). Слично томе, колективни идентитет се успоставља као свест о постојању заједничких искустава и традиција. Основне тезе овог саопштења су да се лични и колективни идентитет у виртуелном свету успостављају на структурно истоветан начин као у „реалном“ свету, као и да је идентитет у виртуелном свету мање стабилан него у „реалном“ свету. Питање о томе да ли се идентитет у виртуелном свету може схватити као самосталан, или чини један од аспеката идентитета у „реалном“ свету, оставља се отвореним.

Сам крај 70-тих и почетак 80-тих година прошлог века обележила је изненадна ерупција стваралачке енергије, која је српској уметничкој продукцији дала самосвојан печат у оквиру светских токова. Аутентичне вредности периода у музици познатог као Нови талас, биле су изражене кроз заједничке акције, различите форме културног отпора и отворене друштвено-политичке интервенције. Друштвена функција ових текстова, као и њихови коренити захвати и визионарство, дозвољава нам не само да Нови талас сагледамо као уметнички правац савремене авангарде, већ и да осветлимо његову значајну уметничку продукцију која је одредила и пратила, широј јавности много познатији, музички израз.

Hvalospevi masovnim medijima i medijskoj slobodi više nisu aktualni i nisu potrebni; sada se javna poslušnost i šutnja podrazumevaju. Ratovi i osvajanja više se ne objašnjavaju, već postaju – interaktivni doživljaji. Nekada su masovni mediji bili poslovni partneri oglašivača, danas postaju puke sluge. Gospodari korporativnih i globalističkih istina nastoje postići planetarni konsenzus o činjenicama koje ne treba proveravati. Mediji ne govore kritički o dogmama, oni postaju nova dogma za javnost i odnose među ljudima. Nekad se manipuliralo željama i potrebama, danas sve više stavovima i vrednostima. Gde i kada prestaje humanistički odnos prema drugim ljudima, a gde i kada počinje nova stvarnost koja menja čovekov karakter i ličnost? Digitalizacija budućnosti preti da ograniči i izbriše neke aspekte ljudskog uma i delovanja. “Veliki Brat“ nije oko nas i ne promatra nas više kao pre jer mu to ne treba – „Veliki Brat“ smo postali mi sami.