ДИГИТАЛНА МЕДИЈСКА КОНВЕРГЕНЦИЈА

Проучавајући дигиталне медијске технологије и друштвенообразовне промене под њиховим утицајем код нас, испитивали смо и навике конзумената традиционалних наспрам дигиталних медија, као и кредибилитет online садржаја на које су конзументи упућени. Општи је закључак да се интернет као дигитална платформа најчешће користи на традиционалан (аналоган) начин, као канал једносмерне дистрибуције медијског садржаја, као и да се интерактивност своди на остављање коментара и углавном произвољних ставова читалаца. Иновативна употреба дигиталних технологија која пружа неограничене могућности – од изношења и сакупљања чињеница, преко повезивања са другим релевантним изворима и документима, затим отварања дебата и омогућавању партиципације читалаца у дефинисању друштвених проблема, њиховом аргументованом осветљавању из различитих углова, па до покретања на акцију у функцији решавања проблема – за већину и даље није интересантна. У овом раду такође указујемо на неопходност израде (дораде) истраживачких метода, типологија и техника које ће бити у стању да обухвате што већи број оних елемената нових медија, који их разликују од традиционалних медија.

УТИЦАЈ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ НА ПРОЦЕС ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ МЕДИЈА У СРБИЈИ

Овај рад представља кратак приказ ситуације у индустрији домицилног јавног сервиса, са освртом на његову прошлост и тенденције даљег развоја. Посебан нагласак у раду је на процесу дигитализације медија у Србији. Покушаћемо да појаснимо на који начин и под којим финансијским условима, јавни сервис Србије планира да спроведе процес дигитализације услед негативних ефеката светске економске кризе. Имајући у виду низак животни стандард грађана, пажња ће у раду бити усмерена на планиране трошкове државе Србије (али и финансијске издатке њених грађана) у процесу транзиције дигиталног сигнала. Србија ће овај подухват финансирати уз помоћ међународних институција, док ће Влада Србије, услед рецесије, бити у могућности да помогне само социјално угроженом становништву. Дигитализацију треба посматрати као финансијски подухват и као дугорочну инвестицију, која ће унапредити пословање домаћег медијског сектора. Процес дигитализације медија у Европи је у поодмаклој фази. Србија, у односу на земље чланице Европске уније, али и државе у региону, касни са процесом дигитализације.

УТИЦАЈ ДИГИТАЛНИХ МЕДИЈСКИХ ТЕХНОЛОГИЈА НА СТРУКТУРУ И СТИЛ ОНЛАЈН МЕДИЈСКОГ САДРЖАЈА

Рад се бави истраживањем на који начин појава нових дигиталних медијских технологија утиче на стилске промене медијског материјала који се поставља онлајн, те наводи правила за стварање материјала који је прилагођен дигиталном окружењу и измењеној пажњи посетиоца. Сегмент дигитализације материјала, његовог пласирања у адекватној форми и стилу, као и начин његове конзумације обрађени су у овом раду, као и управљање мултимедијалним садржајем и исплативост прилагођавања оваквог садржаја.

СОЦИОЛОШКИ И ЕТИЧКИ АСПЕКТИ СОЦИЈАЛНИХ МЕДИЈА КАО НОВЕ ДИМЕНЗИЈЕ У СОЦИЈАЛИЗАЦИЈИ И КОМУНИКАЦИЈИ ИНДИВИДУЕ ИНФОРМАТИЧКОГ ДРУШТВА

Велика експанзија информационих технологија (ИТ) довела је до опште друштвене интеракције и размене, из чега се рађа информатичко друштво као веома стварна и још увек недовољно истражена димензија. Због свих нових питања која произилазе из напретка у људским односима и комуникацији, такође се јавља и питање моралности у том новом, виртуелном свету, питање које је темељ ,,сајбер етике’’. Настанак виртуелних заједница се социолошки тумачи чињеницом да се људски живот одвија у три простора: у простору где живимо, у простору где радимо и у простору у коме се дружимо. Виртуелна заједница јесте место где се могу остварити све потребе за дружењем, јер она не поставља ограничења која иначе постоје у свакодневној људској комуникацији. Она не одређује године старости, пол, националну, политичку или верску припадност, нити води рачуна о породичним карактеристикама. Рад анализира тај “трећи простор” где се људи окупљају ради дружења и који је човеку у савременом друштву постао веома скучен.

УТИЦАЈ ВИРАЛНОГ МАРКЕТИНГА НА МЕДИЈСКУ ПРОДУКЦИЈУ: АМЕРИЧКА ИСКУСТВА

Вирални маркетинг представља скуп маркетиншких техника које користе већ постојеће друштвене мреже (како реалне тако и виртуелне) како би се постигли одређени маркетиншки циљеви, путем виралног процеса који подсећа на ширење компјутерског вируса. Централни део овог процеса су корисници услуга или потенцијална публика, који на неки начин постају и маркетинг менаџери кампање, константно регрутујући нове маркетинг менаџере. Било је потребно да се испуни само један битан предуслов како бисмо дошли до тренутка када границе између различитих медијских формата више не значе много – да се избрише граница између реалног и виртуелног простора, стварајући један хибридни простор, такозване “реалне виртуалности”. Рад износи искуства из праксе САД-а везана за виралне кампање у оквиру филмске и телевизијске продукције, али и других видова медијских изражавања путем медијских канала који се преплићу, поричући тако границе између њих, а публику посматрајући као интерактивне и интегралне учеснике заједничког процеса.

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТВ У СРБИЈИ – МИТ ИЛИ РЕАЛНОСТ

Многи истраживачи савременог друштва сматрају да ће се у догледној будућности конвергенција развијати тако да ће све преносне мреже имати довољан капацитет да преносе све врсте порука – од података до видеа, у реалном времену и да ће избор уређаја на којем ће се одређени садржај пратити зависити од прилика и околности. Другим речима, да ће сви садржаји бити расположиви на свим врстама терминала. Вести ће моћи да се прате на личном рачунару, а са телевизијског пријемника да се шаљу е-маил поруке, док ће се банке података претраживати помоћу мобилних телефона. Истовремено, чини се да ће гледаоци све више тражити да сами креирају сопствени програм, сопствену програмску шему, као и то да жељене информације добијају у време које њима одговара. Сервиси „на захтев“ биће доминантни сервиси сутрашњице. Због свега наведеног аутори овог рада спроводе истраживање на популацији конзумената медијских садржаја, за сада у Војводини, као пилот истраживање, о томе колико су грађани упознати са процесом дигитализације.

ТЕЛЕВИЗИЈСКА ПУБЛИКА У ДИГИТАЛНОЈ ЕРИ

Дефинисана углавном као анонимна и хомогена маса која конзумира садржаје са малих екрана, телевизијска публика је у досадашњим теоријским промишљањима прошла пут од пасивног посматрача, односно пуког пријемника порука у првобитним истраживањима, преко активног тумача који користи телевизију за задовољење одређених потреба, па до најновијих пројекција о „гледокорисницима“ као активним индивидуалним креаторима програма у контексту нове дигиталне ере. Развој нових информационих технологија који је довео до дигитализације телевизије и конвергенције медијског окружења, наметнуо је истраживачима публике захтев за новим теоријским перспективама не само у погледу „активности“ телевизијске публике, већ и у погледу редефинисања самог значења телевизије и њених различитих употреба у односу на досадашњу традицију гледања телевизије. У раду се излажу и анализирају ови теоријски прилози разумевању рецепцијске стране дигиталне телевизије.

КОНСТРУКЦИЈА ЗНАЊЕ О/И УМЕТНОСТИ У ДОБА ДИГИТАЛНИХ МЕДИЈА

Грозница дигитализације донела је са собом хипертекст као компјутерски генерисан текст. Проширење појма хипертекста доводи нас до могућности нове интерпретације, не само уметничке праксе, већ паралелно са њом теорије и политике те праксе. Када је знак (иконички, индексни, симболички) постао “темељ“ мишљења, дошло је до промене статуса знања. На примеру уметничке праксе то се види кроз реконструкцију/деструкцију/деконструкцију дела у текст, а текста у хипертекст. Реторичке фигуре хипертекста остварују нову херменеутику кôда. Кôд, као начин повезивања лексија (јединица читања) прошлих трагова архива, базе података, целокупну Гутенбергову галаксију преводи у Хипертекстуалну галаксију. Догађај ремедијализације или дигитални Маклуан нас подсећају да је стваралачка пракса увек била наглашен (хипер) процес виртуелизације и стварања уметничког као медијског/дискурзивног конструкта. Хипертекст тако постаје широка платформа за читање/писање како у науци, образовању, тако и у књижевности, филму, ликовним уметностима, позоришту, моди, исхрани, музици, фотографији. Уметничко дело/текст/хипертекст, може да се посматра и као парадигма у конструкцији знања.

НОВА ХИПЕРТЕКСТУАЛНОСТ У КЊИЖЕВНОСТИ: ЧИТАЊЕ, ВРЕДНОВАЊЕ, ОБРАЗОВАЊЕ

Рад ће се позабавити иманентним и конструисаним разликама класичног штампаног текста с једне стране, и хипертекста (као унапређења графичке форме штампаног штива интерактивним елементима екранског прелома) с друге. Наиме, у окружењу дигиталних технологија, приповедни текст стиче и интерактивну димензију, постајући динамична спрега штампаног штива, фотографија и илустрација, надилазећи тако статичност и једнозначност класичног приповедног текста. Поставља се питање да ли разарање перцепције страничног текста мења видове читања и вредновања, као и на који се начин, у сфери образовања, нови хипертекстуални књижевни текст може представити.

ОБРАЗОВАЊЕ ЗА МЕДИЈЕ У НОВОМ ТЕХНОЛОШКОМ ДОБУ – ПРОМЕНА ДИСКУРСА

Медији више нису „огледала друштва“ него постају конструктори друштвене стварности и произвођачи свести. Ново технолошко доба даје јак подстицај овој трансформацији, маргинализујући још више суштину и сазнајну вредност поруке, а наглашавајући технолошке аспекте, сензацију новог, спектакл форме и дизајна, који постају сами себи сврха. Када се томе дода већ уочена засићеност информацијама и све тежа селекција садржаја, образовање за коришћење медија и њихово одржавање на друштвено прихватљивом и конструктивном нивоу, постаје све важнија тема. При томе појмови „медијско образовање“ и „образовање за медије“ осцилирају у ономе што подразумевају, наизменично се приближавајући и удаљавајући по значењу. Овај рад настоји да утврди еволуцију идеје о корелацији деловања медија и образовног процеса, у којој се уочавају бар два приступа: могућност да се уз помоћ медија повећа ниво знања и потреба стицања вештина да би се руковало дигитализованим медијима и искористили сви њихови потенцијали.