Листа чланака: феномени

Поводом актуелизоване теме социјалистичке телевизије, њеног утицаја и програма које је креирала, а кроз форму истраживачког дијалога, циљ овог текста је да представи управо објављену књигу Сабине Михељ и Сајмона Хакстабла (Simon Huxtable) „Од медијских система до медијских култура” (From Media Systems to Media Cultures). Фокусирајући се на настанак телевизије, као новог медија који се паралелно развијао са хладноратовским тензијама, и на њен утицај у време и након владавине комунизма у земљама источноевропског блока, ова компаративна медијска студија с једне стране истражује спрегу геополитичких односа у овом делу света, а с друге стране даје осавремењен поглед на овај медиј који је обликовао модерност свакодневице грађана и социјалистичку културу и уметност. Стога, књига омогућава реконтекстуализацију досадашњих (устаљених и најчешће преузиманих и понављаних) мишљења о медијима и култури у доба Хладног рата, као и ревизију спрам друштвеног, политичког и медијског оквира који је постојао у земљама иза „гвоздене завесе” како у другој половини XX века, тако и у савременом тренутку.

Рад се бави тематским и идентитетским аспектима савремене домаће прозе и видовима њеног везивања за Југославију као искуствени и културни феномен. У постјугословенском наративу појам Југославија може да послужи као окидач носталгије, покретач мотивације и карактеризације јунака, кључ за улазак у репозиторијум сећања, али добрим делом и као метафора одрастања и сазревања: све то јесте и може да буде предмет анализе у савременом прозном тренутку књижевности која се пише на српском језику и објављује у Србији. У фокусу анализе биће романи Тање Ступар Трифуновић и Иванчице Ђерић као јединствени примери размишљања о Југославији у постјугословенским оквирима, али и прозна дела Мирјане Новаковић и Милана Трипковића која су више усредсређена на рефлексије друштвених аномалија које се испољавају у периоду транзиције.

У раду се истражује карактер југословенске модерности у социјалистичком периоду виђен кроз призму Музеја савремене уметности у Београду. Полазећи од представљања три нарочите „посете” овом музеју у годинама непосредно након његовог отварања, препознају се одређене карактеристике југословенске модерности: културна и друштвена парадоксалност, политичка и идеолошка оправданост, те индивидуална и колективна заводљивост. Ове карактеристике се доводе у везу с општим друштвено-економским условима у Социјалистичкој Југославији, а полазећи од тезе да је Музеј савремене уметности својеврсни генератор слике о Југославији као модерној земљи. Отуда и претпоставка да три изабрана „лика”, огледајући се у инверзном огледалу Музеја, могу поуздано да сведоче о специфичностима југословенске модерности у социјалистичком периоду.

Тема овог рада је трагање за верификованим, ванидеолошким значајем и анализа разлога јавног заборава на догађај, који је под именом „Конгрес културне акције у СР Србији” одржан крајем 1971. године у Крагујевцу. У раду се полази од тезе да је реч о највећем скупу из области културне политике у Србији у 20 веку. Прва посебна хипотеза је да су разлози институционалног заборава идеолошки, друга да су тзв. „догађаји на маргини” аутохтона појава и трећа да је најпримеренија врста заборава на овај догађај – „заборав као конфузна тишина”. Циљ истраживања је утврђивање реалне слике о догађајима пре, за време и после „Конгреса културне акције”. Методолошки се користи метода „усмене историје” (интервјуи са учесницима), уз анализу садржаја секундарних извора.