O КОМИСИЈАМА ЗА ЧУВАЊЕ И ОДРЖАВАЊЕ ВЕРСКИХ ОБЈЕКАТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

/in /by

OTПОР И ПРИСТАЈАЊЕ У МУЗИЦИ ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

/in /by

Подела културних садржаја на „више” и „ниже”, као и разлике између етаблиране и популарне културе, предмет су бројних тумачења у теоријама културе. Десничарска критичка мисао бранила је „праву” културу од сирове културе нижих друштвених класа, док су левичари налазили позитивне стране масовне културе у њеној демократизацији. Позиција музике, захваљујући глобалном утицају медија, заузима високо место у хијерархији индустрије и тржишта културе. Опозициони однос уметничке и популарне музике релативизован је у смислу класне идентификације. Идеологија укуса, која се такође тиче поседовања већег или мањег културног капитала, прилагодила се захтевима популизма и тржишта. Пристајање на уступке представља својеврсну демократизацијуи најелитнијих музичких форми каква је, на пример, опера, а кретање различитих музичких форми по систему двосмерног (више/ниже) и кружног (из једног облика у други) обрасца истовремено представља и отпор и пристајање у међусобном сусретању и прожимању класичне и популарне музике како у пракси, тако и у теорији. Изузимајући авангардне „испаде” у класичној музици или најниже жанрове фолка, све остале врсте музике (класика, џез,рок, поп, етно) нашле су неку врсту баланса у свом односу. Томе је уз општу кризу критичког духа, свакако допринео вредносни релативизам, као једна од битних одлика популарне културе.

ОТЕТЕ РЕЧИ: ОД­БРА­НА КРЕ­А­ТИВ­НО­СТИ И УСЛО­ВИ РА­ДИ­КАЛ­НЕ ИМА­ГИ­НА­ЦИ­ЈЕ

/in /by

У раду се испитују савремена тумачења појма креативност и инструментализација самог концепта како у неолибералном дискурсу тако и у јавним политикама које постају стожер све дубљих неједнакости у друштву. Осврт на истраживања дивергентне продукције из друге половине 20. века, као темеља свих других психолошких студија, и анализа имплицитних социјалних агенди истраживача открива три спорне тачке теоријских полазишта у којима се креативност посматра искључиво као адаптивна способност, валидирана продуктом – исходом индивидуалног испољавања. Одговор на ово редуковано схватање креативности долази од истраживача усмерених на разумевање емергентних процеса унутар колектива. У новим студијама они потврђују примат социјалне интеракције у развоју сазнања, померајући фокус са адаптивне на трансформативну функцију, са продуктивизма на процесуалност, са индивидуалне на групну разину креативности. Чини се стога посве оправдано креативност данас испитати у светлу ширих социјалних помака, разматрајући услове Касториадисовог концепта радикалне имагинације, утолико пре што су занемарена својства креативности заједнички ресурс, као и услов мењања. 

ОЛГА КЕШЕЉЕВИЋ БАРБЕЗА: НЕ­ВИ­ДЉИ­ВИ УЧЕ­СНИК И СВЕ­ДОК ЈЕД­НЕ ЕПО­ХЕ

/in /by

У овом раду по први пут у националној историографији разматра се личност Олге Кешељевић Барбеза, историчарке уметности и глумице. Дошавши у Париз 1936. године с намером да докторира на студијама историје уметности, ступила је уконтакт с кругом југословенских сликара: Љубицом Цуцом Сокић,Иваном Табаковићем, Бором Барухом, Петром Лубардом, итд. Током Другог светског рата венчала се за Марка Барбеза, младог интелектуалца, оснивача издавачке куће LʼArbalète, која је, између осталих објављивала дела Жана Женеа, Антонена Артоа, АлбераКамија, Лане Леклерк, Пола Елијара, Жан-Пол Сартра, ФранцаКафке, Бориса Вијана, Достојевског, Вилијема Фокнера. На основу публиковане преписке са Женеом, многобројних посвета исписаних у књигама које су биле у власништву породице Барбеза, Олгиних портрета које су насликали неки од најзначајнијих српских сликара XX века, сведочанстава наследника њихових породица, пронађених разгледница и писама упућених Недељку Гвозденовићу (у Документацији Галерије САНУ), као и других материјалних трагова, у овом тексту говори се о улози коју је Олга Кешељевић имала на културној сцени Француске, као и спонама које је остварила са српским уметницима чија су се дела налазила у уметничко јзбирци Барбеза. Истовремено, на основу нових сазнања о породичној заоставштини стављеној на аукцијску продају 2016. године у Паризу, поставља се питање о доступности документације и личних преписки са домаћим уметницима који би унапредили започето истраживање.