ОБИМ ПОЈМА КУЛТУРЕ И КУЛТУРНА ПОЛИТИКА

Аутор отвара један аспект проблема дефинисања појма културе – његов значај за конципирање културне политике, и следеће теме: 1. становиште: технолошка глобализација – привредна и законодавна интеграција – културна комуникација; 2. неки моменти историје ужега и ширега дефинисања и законске инструментализације појма културе; 3. случај Србије; 4. предности и недостаци теоријске и законодавне употребе ужега и ширега појам културе, и прагматично препоручивање ужега појма; 5. култура као скуп симболичких форми и пракси, и смисаоно и вредносно оријентисање у свету и животу.

КУЛТУРА СРБИЈЕ НА РАСКРШЋУ 20. И 21. ВЕКА – НЕДОВРШЕНИ МОДЕЛ

Овај рад је настао на основу једног истраживања спроведеног у Заводу за проучавање културног развитка крајем 1989. године, садржаја и порука са велике конференције одржане исте те године у Женеви и увидом у реакције културне јавности поводом стања у култури овде и сада. Из истраживања под називом „Културне потребе у будућности и нови модели организованости културе”, спроведеним за потребе Одбора за трећи миленијум САНУ, искоришћени су интервјуи са представницима културне јавности, новинарима културних рубрика штампаних и електронских медија и представницима тзв. репрезентативне јавности, професорима универзитета, књижевницима, архитектама итд. Међународна конференција одржана у Женеви под називом „Пакт за будућност“ и поднасловом „Фактори синтезе економије, културе и комуникација”, пружило нам је сагледавање једног сасвим новог приступа уравнотежавању односа ова три тако важна поља у сваком друштву. Најзад, анализом штампаних медија у последњих шест месеци, с обзиром на све веће незадовољство у редовима не само уметника и стручњака, настојали смо да препознамо ставове културне јавности и њихову оцену узрока незадовољавајућег стања. Све то, обједињено, посматра се у оквиру концепта интелектуалног поља, које, као део глобалног друштвеног простора, тежи да функционише као симболички простор. Недовршеност модела у култури огледа се у томе да није преовладао један чистији модел у коме се не би сукобљавали остаци старог модела и у коме би доминирали уравнотежени односи између државне интервенције, слободног тржишта и самоорганизованости главних актера на интелектуалном пољу.