Листа чланака: Културе ритмова и спектакла

Узимајући за основно полазиште оштећену фотографију Лице (2001), словеначког аутора Дамјана Коцјанчича (1970) у паралелној анализи са Дишановим (1887) Портретом замјене (1942), ова теоријска студија је кроз интердисциплинаран приступ покушала да освјетли континуитет који стваралачка идеја остварује кроз протицање у времену, али и различите учинке, условљене идентитетом реципијената и културним обрасцима у којима је ситуирана. 

Стратегија прерушавања као контактна тачка двају аутора проблематизује питања самог ориганала умјетничког дијела, односно фотографије, затим родне варијабилности и коначно улогу прерушеног субјекта у јавном простору. Бјелина која је настала деструктивном, иконокластичком акцијом на Коцјанчичевом портрету антиципирала је питање коауторства, простора у контексту хетеропатије и тенденције савременог друштва да кроз машинску интервенцију на лицу и спектакуларне чинове, одгоди своју пролазност. Могућношћу да фалсификује појединце, народе и историју, фотографија нам кроз фантазматична прерушавања и идентитете других, отвара простор за игру без одговорности. У том процесу, јавно лице спектакла, као инструмент адвертајзинга, конвертује своју вриједност у економски, културни и друштвени капитал, подешавајући људе за елитне друштвене класе, дајући им снагу супериорних и доминантних лица. 

Машинизовани поглед новог свјетског поретка у оном Вирилиовом смислу, заправо је поглед медија што обликује наше идентитете, чинећи нас фотографијом судбине у којој смо објективизирани технологијом и њеним дестуруктивним чиновима као крајњом тачком комформистичке егзистенције, када у име културе, превласт над поријеклом, брутално, без милости, преузима машина. 

У овом краћем излагању биће речи о процесу преструктурисања канонâ класичне, академске музеологије, који истичу изложбену (излагачку) функцију музеја, у савремене стандарде музеологије којима се истиче интерпретативна и комуникативна улога музеја, а музеј приказује у светлу спектакла, чијим се средствима и облицима могу “оживети” музејске творевине. Ово обухвата могућност и начин примене најразличитијих културних, уметничких и образовних иницијатива и акција, у виду анимационих пројеката, инсценација, те смештања сценско-уметничких догађаја у традиционални простор музеја и галерија, који данас постају средиште културних збивања и својеврсни комуникациони медијуми. То подразумева сагледавање нове концепције представљачких и извођачких уметности, њихово присуство у другачијем контексту, изван устаљеног, интеракцију с музејским збиркама, рецепцију ових уметности, али и њихову медијаторску улогу на релацији човек – артефакт.

Публика је основни разлог постојања спектакла и уметничких догађаја. Она је њихов саставни део. Један од највећих проблема са којима се маркетиншки стручњаци сусрећу је недостатак великог интересовања за културне производе и догађаје. Поред тога, чињеница је и да се једна културна потреба увек може заменити неком другом. У теорији, ако се проблему приступи на одговарајући начин, од повременог конзумента може се направити стални посетилац. На жалост, то је много лакше рећи него учинити.