ЗНАК У ХАМЛЕТУ

/in /by

Рад се бави деконструкцијом језичког знака и одређивањем домена значења тог знака формираног у датој семантичкој структури. Полазећи од Деридиних претпоставки да је игра знаковне структуре (релација која се успоставља на елементима језичког знака: ознака (signifiant) – означено (signifie) –знак (signe)) незаустављива усљед бесконачних могућности структурирања једног семантичког система, показаћемо како само значење постаје дисемично, односно несводљиво, усљед претпоставке да ознака за себе може да веже различита означена. Видјећемо како знак Духа у Шекспировом Хамлету постаје једна таква структура. Запазићемо не само то да семантичка потенција значења овог знака расте сразмјерно протоку означених наспрам дате ознаке, него и да свака формирана (семантичка) структура прави симболичке представе у реалном. На тај начин, симболичко упориште, које одређено значење конституише, биће у могућности да формира нову означитељску реалност, додјељујући другима “улоге” у реалном. Приметићемо, сходно томе, како знакови у Хамлету праве симболичке системе у реалном, формирајући (непрестано) семантичке структуре по којима су други (ликови драме) дужни да се крећу.

ПОЗИЦИЈА УМЕТНИКА У ПОСТСОЦИЈАЛИЗМУ: СЛУЧАЈ РАШЕ ТОДОСИЈЕВИЋА

/in /by

Основни циљ овог истраживања јесте преиспитивање позиције постсоцијалистичког уметника у важећем (глобалном) систему уметности, као и могућности за његово универзално делање из локалног контекста. У раду се јавила потреба за анализом утицаја различитих савремених уметничких и медијских процедура и техника, у односу на доминантан постмоденистички израз постсоцијалистичких уметника, као и тражење одговора на питање због чега теоретичари уметности њихова дела углавном карактеришу као симулацијска, неисторична и трауматска? Повод за ово истраживање јесте недавно додељена Уникредит награда на 54. Бијеналу савремене уметности у Венецији, овогодишњем представнику Србије Драгољубу Раши Тодосијевићу, који је овде, случајно или намерно, узет као парадигма постсоцијалистичког уметника.

ХЕДА ГАБЛЕР – КЛАВИР КАО ДРАМСКО ОРУЂЕ

/in /by

Клавир је, као део сценографије, метафора трагедије Хеде Габлер у истоименој драми Хенрика Ибзена, док клавирска музика на неки начин представља „угушени глас“ главне јунакиње. У овом раду се клавир и клавирска музика посматрају као драмско оруђе и као кључни елементи драмског текста. Музика на клавиру функционише као увертира за једну смрт, за коју се може рећи да је најизразитији пример антиспектакуларне и антитеатралне смрти у читавом Ибзеновом делу. Сам чин Хединог самоубиства, коме претходи дивља клавирска мелодија, померени су изван видокруга свих осталих јунака драме, па и читаве публике. Клавир остаје, без сумње, изразито драмско оруђе, које Ибзен користи да би појачао драмску тензију и нагласио рушење јунакињиног унутрашњег бића.