АЛГОРИТАМ KAO УРЕДНИК

/in /by

У овом раду бавимо се везом између алгоритама,
као рачунарско-
логичких
операција
и јавног
интереса
као једног
од принципа
медијске
етике
кроз
преиспитивање
могућности
позитивних
корелација
(сарадње
рачунарске
интелигенције
и онлајн медија
у друштвено-
корисне
сврхе)
и негативних
утицаја
(с
фокусом
на нестајање
друштвено
важних тема из видокруга
онлајн публике).
Кроз преглед
теоријских
и емпиријских
увида
у овој области,
у раду су представљени
изазови
које пред публику
и кориснике
онлајн медија
поставља
константни
успон технологије.
Примјери
употребе
алгоритама
као експлоататорског
и
лукративног
алата,
упозоравају
да традиционална
етика
медија,
у којој је јавни
интерес
један од главних
принципа,
губи битку
с брзином
технолошког
развоја
и
пратећом
праксом
ослањања
искључиво
на рачунарску
интелигенцију.

ЈЕ ЛИ КУПОЛА ПЛАВА

/in /by

У раду се бавимо
елементима
популарне
културе
у роману
Млекаџија
(2018) Ане Бернс. Након начелних
дефинисања
појма
популарна
култура,
крећући
се од уопштених
ка појединачним
теоријским
судовима,
установили
смо шта подразумевамо
под тим појмом,
при чему смо кључно
теоријско
утемељење
пронашли
у књизи
Џона Фиска Популарна
култура
(1991). Настојали
смо да кроз анализу
сижеа и деловања
појединих
релевантних
ликова
покажемо
различите
видове
сукоба
популарне
културе
са оним што би се могло назвати
имплицитном
културом.
Усагласили
смо се са тезом да је популарна
култура
механизам
којим се појединци
и друштвене
групе
супротстављају
и, са различитим
успехом,
опиру
друштвеним
обрасцима
које налажу
доминантни
социолошко-
политички
токови.
Битно
место у раду односи
се и на начине
укидања
популарне
културе
процесима
укључивања
и захватања.
Показало
се да се
веома
успели
романи
попут Млекаџије,
унутар
чијих тематских
преокупација
је присутно
понешто
од слике
света
какву је у наслеђе
оставио
Џорџ Орвел,
испостављају
веома
погодним
за испитивање
елемената
популарне
културе
и
тумачење
различитих
видова
њихове
литерарне
семантизације.

ИЗДАВАШТВО ПЕРИОДИКЕ У ВЕЛИКОЈ КИКИНДИ ДО 1942. ГОДИНЕ

/in /by

Тема рада је издаваштво
периодике
у Кикинди
као значајном
делу културне
баштине
овог града.
Приказан
је значај
првих штампарија
и листова,
као
и потреба
за њиховим
појављивањем
у Кикинди.
Описана
је периодика
која је
излазила
на српском,
мађарском
и немачком
језику,
као и њени садржаји
штампани
у штампаријама
у овом граду.
Такође
је описана
историја
штампе
повезана
са културно-
политичком
историјом
народа,
потврђивањем
националног
идентитета
Срба и укључивањем
у културне
токове
Европе,
као и друштвена
дешавања
и услови
живота
у Аустоугарској
монархији.
Периодика
се у почетку
појављивала
у виду календара
који су представљали
регионална,
хронолошка
и
тематска
гласила,
затим као листови,
часописи,
алманаси
и годишњаци.
Циљ
истраживања
је приказ
и попис свих периодичних
публикација
на територији
Кикинде,
од појаве
штампарија
до краја
Другог
светског
рата, затим најважнијих
личности
у области
издаваштва
и штампарства,
као и опис садржаја
ових публикација
кроз која се могу сагледати
теме и дешавања
којима
се бавило
тадашње
друштво
у овом граду.

О НУЖНОСТИ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ СТАЛНИХ ПОСТАВКИ МУЗЕЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ

/in /by

Предмет
овог рада јe проблем
непостојања
одговарајуће
систематизације
фондa Музеја
Југославије
и још увек нејасног
идентитета
ове установе
који из тога произлази.
С тим у вези, заступано
је гледиште
да би најбољи
пут
или предуслов
за решење
овог проблема
представљала
трансформација
садашњих
сталних
поставки
које нити су у стању
да рефлектују
(осим на негативан
начин), нити да генеришу
концепцију
музеја,
а која би, дакле, за последицу
имала
и одређено,
целисходније
сагледавање
читавог
његовог
фонда
(систематизацију).
Другим
речима,
у раду је изложен
став да би, након што се уваже
одређене
датости
с којима
се Музеј Југославије
суочава
како на нивоу фонда,
тако и на нивоу изложбених
капацитета
и назива
установе
(а које су досад
углавном
биле недовољно
уважаване)
било могуће
доћи до онога
што би пре свега
(оптимално)
требало
да буде његова
примарна
излагачка
делатност,
па самим
тим и до одговарајуће
систематизације
његовог
фонда.

САВРЕМЕНИ ДИСКУРСИ О СМРТИ И ЊИХОВЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ У УМЕТНИЧКОЈ ПРАКСИ ГРУПЕ AУТОПСИА

/in /by

У овом раду ће бити речи о визуелној
продукцији
мало познате
уметничке
групе
„Aутопсиа“, чије се графике
налазе
у фундусу
Музеја
савремене
уметности
у Београду.
Тематски
фокусирана
искључиво
на смрт, „Aутопсиа“
је колектив
који се поставља
као платформа
са које се може посматрати
положај
смрти
у модерном
и савременом
друштву.
Настала
почетком
осамдесетих
година
прошлог
века, група
одражава
смену
културалних
парадигми
од модернизма
ка постмодернизму,
настављајући
да траје
и данас. Циљ рада представља
aнализирање схватања
смрти
у савременом
друштву
двадесетог
и двадесет
првог века, те њихово
преламање
у уметничким
радовима
„Аутопсије“.

ЛИМИНАЛНИ СВЕТ У ФИЛМУ ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ АНДЖЕЈА ВАЈДЕ

/in /by

Предмет овог рада је граница света приказаног у филму Пепео и дијамант редитеља Анджеја Вајде, једном од најзначајнијих филмова европске кинематографије. Ослањајући се на класичне теорије лиминалности Арнолда ван Генепа и Виктора Тарнера, истражујемo лиминалност у наведеном филму. Анджеј Вајда конструише простор прага, који можемо препознати и у самом наративу и у техникама снимања. Ликови, посебно главни протагониста, Маћек Хелмицки, и сам хронотоп, уроњени су у својеврсну границу на историјским и егзистенцијалним раскрсницама. Лиминалност света Пепела и дијаманта може се посматрати кроз антитезе, које чине ивицу граничног простора – смрт и живот/љубав, свет живих – свет мртвих (површински и подземни), херојство
и издаја, рат и мир – све се налази у маргиналном простору митске ноћи која обухвата читаву радњу филма. Ноћно, маргинално време у филму служи као кулиса за транзицију појединаца – и главног лика и колективног лика/нације. У раду дефинишемо граничне елементе филма и идентификујемо карактеристике лиминалности како у простору тако и у ликовима

СЛОБОДА САД И НЕКАД

/in /by

У раду испитујемо појмовна одређења и вредност човекове слободе у поставкама три православна богослова из различитих епоха. Најпре испитујемо идеје Григорија Ниског, потом карактеристична одређења Свeтог Јована Дамаскина и, на крају, поставке митрополита Јована Зизјуласа. Резултати испитивања показују да, иако припадају истој православној традицији (коју су у великој мери интелектуално обликовали) и деле заједничке апсолутне претпоставке, три богослова немају идентичне концепције слободе. Заједничке апсолутне претпоставке не само да не имплицирају идентитет метафизичких, епистемолошких или етичких теорија, већ могу да имплицирају и њихову кардиналну различитост. Захваљујући динамици појмова и њихових
релација, из једног метафизичког језгра могу да се изведу кардинално различите епистемолошке, метафизичке и онтолошке импликације. Смисао и вредност људске слободе у делу Јована Зизјуласа сасвим су различити од концепција слободе у поставкама двојице древних богослова. Разилажења и разлике могу да буду последица духа времена, утицаја филозофских идеја, културних образаца и доминантних модела мишљења, последица својстава испитиваних појмова, који се опиру понављању идентичних појмовних мрежа и релација и последица чудних, непредвидивих и необичних путања и синтеза идеја у историји културе и цивилизације.

ТЕОРИЈСКЕ КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈЕ БИОУМЕТНОСТИ КАО ПРАКСЕ

/in /by

У овом раду је приказанo тумачење биоуметности преко анализе естетског предмета и естетског акта, коју је развио Николај Хартман у Естетици. Његова подела је у овом раду прилагођена савременом контексту и постављају се четири питања – о врсти предмета или бића које је биоуметнички рад, значењском карактеру биоуметничког рада, креативном и рецептивном чину
при стварању и перцепцији оваквог рада. Кроз покушај тумачења биоуметности у контексту ове поделе појавила су се питања о повезаности биоуметности и примењене етике, o теоријској позадини биоуметности, о потреби за оваквом праксом и о њеном друштвеном оквиру. Основно питање у раду је о томе по чему је специфично укључивање другог живог бића различитог од човека у уметнички рад у погледу саме уметничке праксе и употребе материјала, потом у погледу значења која оваква пракса имплицира и, најзад, у погледу етичких проблема и обавеза које овакво поступање налаже.

ПАТРИОТИЗАМ У СРПСКИМ ТВ СЕРИЈАМА

/in /by

Предмет рада је анализа домаће ТВ серије „Државни службеник”. Постављена је хипотеза да ова серија садржи елементе патриотског дискурсa по узору на стране филмске и ТВ садржаје сличне жанровске оријентације, али на специфично локализован начин. Ако прихватимо тезу да савремене серије не само да представљају огледало стварности, већ и посредно утичу на ту стварност, можемо говорити о интенцији ауторског тима да се путем популарног, жанровски јасно обликованог садржаја постепено успостави један нови поглед на савремену српску историју који даје могуће одговоре на изазове са којима се држава и друштво суочавају у актуелном геополитичком окружењу. Рад је заснован на методи тематске анализе серије као и других медијских текстова са њом у
вези, уз фокус на три теоријске перспективе: транстекстуалност и интертекстуалност, сећање и памћење, као и идеологија и репрезентација. У уводном делу тема серије ставља се у контекст релевантних актуелних филмова и серија из домена жанра шпијунских трилера. Главни део рада бави се анализом елемената серије (садржаја, уметничких поступака и контекста) кроз призму поменутих теоријских оквира са циљем аргументације у прилог постављеној хипотези.

ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА УМЕТНИЧКОГ И ДРУШТВЕНОГ ПОКРЕТА NUEVA СANCION

/in /by

У овом раду анализираће се „Nueva сancion” (Нова песма), левичарски друштвени покрет и жанр који је био веома утицајан током седамдесетих и осамдесетих година 20. века на Иберијском полуострву и у Латинској Америци. Овај музички правац жанровски карактерише стил који се базира на народним песамама, док се текстови фокусирају на критици друштва из левичарске
перспективе. Споменути музички правац имао је велику улогу у борби против Франковог режима у Шпанији, Пиночеовог у Чилеу, Салазаровог у Португалу, Виделиног у Аргентини и многих других десничарских режима на шпанском и португалском говорном подручју. У раду је показано на који начин уметност може имати улогу у друштвеним променама и како је „Nueva сancion” утицала
на одређене друштвене процесе и формирање одређених идеолошких наратива. Фокус у овом раду биће на „Nueva сancion” у Чилеу, Шпанији (Каталонији), Аргенитни, Никарагви и Куби, јер су уметници из поменутих земаља одиграли значајну улогу у свом окружењу и међу побуњеним уметницима широм света