Публикације

ДОН ДЕЛИЛО: НА ТАЛАСУ РАЗУМЕВАЊА

Рад разматра проблем спознаје истине у романима Дона ДеЛила и покушава да покаже да се у делима овог аутора до истине никада не долази посредством чињеница, историјских докумената и прича, већ да се истина указује на необјашњив, мистичан начин док су ликови у стању екстазе. Истина се најчешће спознаје колективно, када се чини да широке масе људи повезује невидљива сила која им изненада омогућава приступ пољу знања, а продужена рука ове невидљиве силе су медији који имају моћ да ДеЛилове јунаке доведу у стање слично религијском трансу. Рад ће покушати да дефинише и улогу уметника и уметничке продукције, који имају кључну улогу у померању граница спознаје истине у ДеЛиловом стваралаштву.

РЕФЛЕКСИ СТУДИЈА КУЛТУРЕ У РОМАНУ МАО II ДОНА ДЕ ЛИЛА

У раду се на примеру романа Мао II (1991) савременог америчког писца Дона Делила показује могућност да се роман чита и користи као својеврсна романескна студија културе. Полазећи од утицаја који пробој и развој овог врло разгранатог, методолошки неоптерећеног интердисциплинарног подручја има или може да има на конструисање романескног света фокусираног на културне процесе, у раду се издвајају и тумаче неколики аспекти и поједине епизоде и сцене у наведеном роману, како би се показала њихова коренспонденција са подручјима интересовања студија културе, знања из ове области која су у њих инвестирана, значења приказаних културних феномена и тенденција које роман нуди и њихов потенцијални културолошки значај. У фокусу анализе су, пре свега, приказ и тумачење маса, као физичких и као аспекта идентитета и свести, односно одлике дискурса и представа који се њима производе.

О “ДРУГИМ ПРОСТОРИМА” ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА – “ЕКРАНСКА КУЛТУРА” КАО МАТРИЦА САЖИМАЊА ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА

Сажимање времена и “урушавање” простора једна је од жижних тачака у стваралаштву америчког писца Дона Делила. Ови процеси условљени су технологијом која је постмодерној култури наметнула атрибут “визуелне” културе, културе “знака”, у којој је свака перспектива релативизована, а свако тумачење у потпуности зависно од процеса производње (визуелне) информације. Делило се посвећује овим процесима готово у свим својим романима; међутим, свакако најзанимљивији однос процеса медијације догађаја и самог догађаја, и стварања “другог” времена и простора, потпуно зависног од ових параметара, представљају романи “Подземље” и “Вага” у којима је снимак атентата на председника Кенедија кључни артефакт којим Делило илуструје наведене релације.