Публикације

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ИДЕАЛИЗАМ СРПСКОГ ПАТРИОТИЗМА

Представници српске политичке елите у Војводини, након силом наметнуте изолације током Великог рата, али и након демонстриране лојалности према Бечу, у октобру 1918, услед успешних војних операција које су покренуте пробојем Солунског фронта, отпочели су са организовањем ради формирања народних одбора. Њихов циљ био је отцепљење територије Баната, Бачке и Барање од постојеће државе. Ово је био дуго очекивани историјски тренутак који је могао да оствари жељу Срба „пречана” о уједињењу са сунородницима у јединствену државу. Постојале су разлике у погледу начина остварења тог чина. Већина, предвођена Радикалном странком се залагала за присаједињење Војводине Краљевини Србији, док је један број Срба, предвођених предратним представницима демократског страначког покрета био за то да се Војводина прикључи Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба и да преко овог тела са Краљевином Србијом створи нову југословенску државу. Најутицајнији међу представницима ове политичке струје били су Тихомир Остојић и Васа Стајић.

РАДИКАЛСКА КОНЦЕПЦИЈА ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ 1918. ГОДИНЕ

Иако је војвођанска Радикална странка, попут свих осталих српских организација у Аустроугарској, обуставила свој рад са избијањем Првог светског рата, они су из политичке пасивности изашли бурне јесени 1918. године. Сремски радикали, на челу са агилним Жарком Миладиновићем, укључили су се у рад Народног вијећа у Загребу и у том телу штитили српске интересе. На простору Баната, Бачке и Барање прваци Радикалне странке наступали су у почетку веома опрезно, страхујући од неизвесне будућности. Но, на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године радикалска већина је пресудила да буде донета одлука о непосредном присаједињењу Краљевини Србији, што је било и у складу са интересима званичног Београда. Један дан раније, сремски радикали су били главна снага на Румском збору који је донео одлуку о „условном” прикључењу Срема Србији.