Публикације

ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ АРХИТЕКТУРЕ НИКОЛЕ ДОБРОВИЋА

/in /by

У периоду од педесет година, колико је прошло од смрти архитекте Николе Добровића (1897–1967), о његовом богатом пројектантском опусу предузето је низ озбиљних историографских и научних истраживања. У једној од првих детаљних студија, у чланку под насловом „Никола Добровић или о повећању с временом”, као резиме претходних анализа наведено је девет кључних принципа Добровићеве архитектуре. Овај рад је конципиран као имагинарни дијалог са аутором предметне студије, Ранком Радовићем (1935-2005), Добровићевим студентом и сарадником, такође врсним архитектом и урбанистом, професором и теоретичарем савремене архитектуре. Имајући у виду резултате новијих истраживања, рад настоји да документује и критички преиспита његове ране увиде и тумачења, и поново, из савремене историјске перспективе, укаже на вредност коју имају, како наводи Радовић, Добровићеве „поруке и вести, речи и идеје, цртежи и грађевине, ’ваљани’ простор који је увек и део света”.

РАСКРШЋА САВРЕМЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ

/in /by

Ранко Радовић (1935-2005), професор, архитекта и урбаниста и теоретичар архитектуре, био је један од кључних учесника у артикулацији архитектонског дискурса који је отварао простор за нове естетске праксе 1970-тих и, нарочито, постмодернизам 1980-тих у Србији и бившој Југославији. У овом раду се испитују три главна тока Радовићевог рада: академски, на предмету Савремена архитектура, пројектантски, односно истраживачки, и јавни, кроз активно учешће у архитектонској култури периода. Истраживање је фокусирано на први период његове каријере, до почетка 1980-тих, у којем он успоставља специфичан приступ критици високог модернизма. У раду се такође испитују и релације према неколико кључних актера и представника претходних генерација, пре свега професора београдског универзитета Николе Добровића, Милорада Пантовића, Оливера Минића и Богдана Богдановића. Од средишњег значаја је поставка архитектонских пројеката за Спомен кућу на Тјентишту (1964-1972) и Привремени занатско-услужни центар у Београду (1968-1971), кроз које се критика доминантне праксе модернизма усмерава у правцу критичког регионализма, односно постмодернизма.