Публикације

ЧИКАЊЕ – (НЕОЧЕКИВАНА) КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДРУШТВА У ЗАБАВНОМ ЛИСТУ ЧИК

У овом раду се анализира како је енигматски забавни лист „Чик” почео да пише о друштвеним проблемима и друштвено-политичким темама 1967. и посебно 1968. године, када је постао и најчитанији лист у СФРЈ. На основу тог примера закључује се да је „масовна” или „популарна” култура у социјалистичкој Југославији могла бити, и била је у одређеним околностима, динамично поље избегавања сила доминације и контроле, поље преговарања, отпора па и сукоба са њима. Предлаже се даље усмеравање истраживања на друштвену динамику свакодневног живота у социјализму.

КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПАРАЗИТИЗМА

У тексту је анализирана југословенска геополитичка транзиција и њен утицај на појаву корупције на балканском простору с посебним освртом на улогу ЈНА. Геополитички паразитизам развио се и укоренио у време 1945-1980 и то стога што је комунистичка држава успела да обезбеди спољнополитичко признање и да за свој пројекат придобије велики број становника. У средишту војног и безбедносног апарата зачета је корупција која се пред распад СФРЈ развила и разбуктала у свим државама насталим на простору бивше СФРЈ.

АНТИНОМИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РОКЕНРОЛА ШЕЗДЕСЕТИХ

Аутор даје паралелну и упоредну слику, с једне стране југословенског друштва шездесетих и, с друге, рокенрол музике која се у тој деценији учврстила као водећи музички тренд младе генерације. Он покушава да одговори на питање како је рок култура као феномен капиталистичке и империјалистичке Америке нашла место на културној мапи једне социјалистичке и антиимперијалистичке земље, каква је била Југославија. У чланку се говори о „раскршћу” на коме се нашла СФРЈ: док је друштво свој развој програмирало у складу са материјалистичким основама марксизма (са одговарајућом идеологијом), дотле је култура тога друштва неинтенционално следила веберовске идеалистичке принципе. Аутор настоји да докаже тезу по којој рокенрол, иако дошао извана, није наметнут Југославији силом (економском или политичком), јер је и он сам представљао опозицију доминантној култури америчког друштва у коме је поникао. У том делу он полемише са теоретичарима завере, по којима је рокенрол имао улогу „тројанског коња” који ће поспешити рушење комунизма. Као основни разлог брзог и топлог пријема рокенрола од стране младих наводи се чињеница да је у Југославији још пре Другог светског рата била утемељена традиција џеза и забавне музике, са одговарајућом културом на коју се рокенрол надовезао и коју је обогатио. Али, рокенрол није био просто асимилован у земљи хероја комунизма и Народноослободилачке борбе. Његов пријем пратиле су бројне противречности, сасвим различите од оних које су избијале у први план у САД и Великој Британији. Противречности су овде произлазиле из карактера друштвеног система и традиционалистичког културног обрасца. По аутору, акултурациони талас на коме је рокенрол дошао био је успешан јер је рокенрол таква музика која има универзално значење и домашај. Он се не може без остатка свести на остале атрибуте који чине део његовог укупног естетског израза – социјалне, антрополошке и психолошке.