КУЛТ СВЕТОГ АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА МЕЂУ БЕНЕДИКТИНЦИМА НА ПОДРУЧЈУ БАРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ И КОТОРСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ КАО ОДРАЗ ДРУШТВЕНИХ И КУЛТУРНИХ ПРИЛИКА (9–13. ВЕК)
Средином 9. века бенедиктински монашки ред бележио је успон у јужној Италији. Почев од краја 8. столећа Монтекасино је био носилац културног препорода, мрежа опатија увелико се проширила на подручју Беневента, Апулије, Кампаније, Калабрије и других области, док су припадници овог реда у европским оквирима важили за гласовите мисионаре, који су дали велики допринос христијанизацији многих германских и словенских народа. Међутим, бенедиктинци у јужној Италији су већ неко време били изложени нападима Сарацена и других разбојника који су угрожавали и пљачкали њихове манастире, што је кулминирало освајањем Монтекасина 883. године. Због учвршћивања византијске власти прилике на источној јадранској обали деловале су далеко стабилније и погодније за живот монашких заједница. Поред тога, у залеђу византијских градова живело је словенско становништво које је већ више од два века постепено продирало у приобалне зоне, полако изграђујући свој однос са Романима, житељима урбаних средина. Словени су још увек у великом броју били поклоници старе религије или тек делимично христијанизовани. Осим што су уживали углед успешних мисионара, бенедиктинци су своје манастире подизали у сеоској средини надомак главних саобраћајница и градских центара, док се њихов начин живота уклапао у менталитет и навике аграрног друштва. Христијанизовање словенског живља омогућавало је ширење културних модела из градова центара византијске управе, што је прејудицирало јачање идеолошких позиција и учвршћивање њихове фактичке власти. На другој страни, Апостолска столица је на овакве подухвате гледала благонаклоно будући да су бенедиктинци готово неосетно доприносили снажењу позиција римске цркве у Далмацији. Бенедиктинци су озбиљно приступали мисионарским подухватима, о чему сведочи и вешт избор светачких култова, пре свега титулара великих опатија.
