Публикације

ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ КАО ИГРА ПОПУЛАРНОГ И УЗВИШЕНОГ

/in /by

Теза која се заступа у овом раду је да књижевност није сасвим изгубила улогу културног капитала. Разлог за оптимизам проналази се у интертекстуалности као кључном својству постмодерне уметности. У популарној култури интертекстуалност се састоји у томе да се користе стилска решења врхунске уметности и да притом садржај популарних жанрова тематизује веома комплексна питања. На примеру телевизијске серије у продукцији америчке мреже ХБО Прави детектив показује се да су и у тој популарној форми могућа својства постмодерне уметности, као што су двоструко кодирање, интертекстуална иронија и цитатност. Oва серија се преко теме и мотива повезивала са једним од врхунских дела канонске литературе – са Дантеовом Божанственом комедијом. У серији се експлицитно цитира и једно дело популарне литературе, збирка прича Роберта Чемберса Краљ у жутом из 19. века.

КУЛТУРА СЕЋАЊА НА ЛИК ЈОСИПА БРОЗА ТИТА У ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКИМ ДОКУМЕНТАРНИМ СЕРИЈАМА

/in /by

Циљ овог рада је анализа политике репрезентације лика Председника Јосипа Броза Тита у најзначајнијим телевизијским серијама у периоду после 2000. године. Након кратког прегледа улоге коју је аудиовизуелна слика (филмска, а затим телевизијска) играла у изградњи Титовог култа личности у периоду СФРЈ, главни део рада се анализом тематског и наративног садржаја релевантних ТВ серија бави начином на који су наслеђени дискурси из периода социјализма прошли кроз политичку и друштвену транзицију. Критички сумирајући променљиво значење приказа Титовог лика у контексту конструкције и ре-конструцкије културе сећања у главном делу рада се диференцирају постојећи националистичко-патриотски и конзумеристички приступи.

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЕТИКА

/in /by

Захваљујући својој форми и каналима дистрибуције, популарна култура има могућност да представи компликована и етички релевантна питања демографски и географски широком кругу публике. Када се у популарној култури појави аутор као што је Дејвид Сајмон, и кроз уметнички изазован поступак постави суштинска питања о неједнакости, слободи и друштвеној правди, али и о колективној моралној одговорности институција, увиђамо да његова одбрана обесправљених отвара различита питања. Кроз причање прича о савременом америчком друштву, Сајмон тврди постојање колективне одговорности институција. На студији случаја двеју телевизијских серија, Доушници и Треме, указујемо на ставове аутора који кроз фикцију сликају (не)моралност и (не)одговорност институција, појединаца, политике.