Публикације

АВАНГАРДА И КРИТИЧКИ РЕАЛИЗАМ

/in , , /by

Послератна југословенска историјско-уметничка струка је предратну „социјалну уметност” уско, непрецизно, једнолинијски и превише тенденциозно везивала за догматски дефинисану уметност социјалистичког реализма. У таквој дихотомној визури, југословенски уметници у међуратном периоду су сврставани у „париску” (модернистичку, нетенденциозну и недогматску) или пак „харковску” (социјално „реалистичку”, партијску) струју. У раду се даје ново читање односа и међусобних утицаја на југословенској културно-уметничкој сцени између два светска рата, са посебним нагласком на односе уметности и политике. Истражују се односи зенитизма и надреализма, као критичких и еманципацијских авангардних уметничко-теоријских појава и уметности „критичког реализма” (Лукачев појам) која се везивала за праксу илегалне уметничке групе „Живот”, југословенског револуционарног друштвеног покрета и комунистичке партије. Читање поменутих односа отвара простор за комплексно сагледавање одређеног континуитета авангардних културно-уметничких пракси у измењеним друштвено-политичким околностима тридесетих година 20. века које одликује убрзана фашизација друштва и близина рата.

МАРКСИЗАМ И КУЛТУРНА АВАНГАРДА

/in /by

УТИЦАЈ ФИЛМА НА ПОЈАВУ И РАЗВОЈ ТЕМПОРАЛНОСТИ У ВИЗУЕЛНИМ УМЕТНОСТИМА

/in /by

Увођење темпоралности – ограниченог трајања, покрета, промене – фундаментално мења начин функционисања уметничког дела: трајност, непроменљивост, „вечност”, више нису његова подразумевајућа обележја; уметничко дело није нужно предмет, већ и одређена активност, процес, искуство. Уметнички рад преузима логику флуида: његова материјална компонента, као што је облик, величина, формат, постаје променљива, a начин функционисања флуидан. Ова промена се не може посматрати независно од техничке репродукције, пре свега, филма који по први пут уводи покрет у, до тада, статичну, непроменљиву слику. Преко филма и покретне слике темпоралност се шири и на друге области визуелних истраживања, а ефекат тога је појава низа нових уметничких пракси: на почетку 20. века у оквиру авангарди, преко неоавангардних појава до савремене уметности у којој овакав начин функционисања постаје доминантан.

СКИЦЕ ЗА ТЕОРИЈУ НОВИХ МЕДИЈА

/in /by

Текст Скице за теорију нових медија предлаже отворене проблеме за еклектичну расправу нових медија у пољу савремене естетике и теорије уметности. Указује се на статус новомедијског уметничког дела и на замену концепта уметничког дела уметничким диспозитивом. Појам диспозитива се преузима из теорије Мишела Фукоа и филозофије Ђорђа Агамбена. Појам диспозитива примењен на теоретизације нових медија се показује на отворен, променљив и процесуалан начин. Ту се указује на прелаз од појма релацијске естетике Николаса Буриоа на појам процесуираних односа и тиме на динамизиран концепт уметничког диспозитива. Повезивањем техне са епистемом и афектом успоставља се основа за политизацију уметности и за разматрање политике уметности. Појам политике уметности се разматра референтно према Жаку Рансијеру и Габријелу Рокхилу. У другом делу текста се редефинише појам нових медија у историјској перспективи: од авангарди преко неоавангарди до савремене уметности.

ПОЛИТИКА ПРЕТОЧЕНА У ЈЕЗИК УМЕТНОСТИ У СТАРИМ УМЕТНИЧКИМ ПРАКСАМА

/in /by

Валтер Бењамин је појам естетизација политике/политизација уметности применио у својој анализи уметности историјских авангарди. Тај појам је, у овом раду, примењен на нешто старије уметничке праксе, односно на оне историјске тренутке у којима се јасно огледао раскид са наслеђеним политичким и идеолошким установама: на Фиренцу у којој је 1537. године на војводски трон ступио млади војвода Козимо I Медичи, и на Француску револуцију. У оба ова случаја је раскид са традицијом имплицирао нове иконографске садржаје који су били непосредан резултат нових политичких потреба. Из анализе ових феномена изводимо неколико заједничких карактеристика општих авангардних тенденција: terminus post quem као временску границу, преломну тачку у историјском времену, стварање нове иконографије која одговара новим политичким и друштвеним околностима, неопходност упутстава за понашање чланова заједнице и промоцију нових идеја, ефемерност и спектакуларност догађаја у којима учествују масе на отвореном простору, улици, и као актери и као посматрачи, чиме исказују своју приврженост новим идеалима.

АВАНГАРДА, КИЧ И ЛЕВЕ ИДЕЈЕ

/in /by

Предмет текста је однос уметности и политике какав је практикован у време успона европске политичке левице, у првом реду оне на просторима предратног и постратног СССР-а. Теза која се у тексту брани је да сви тоталитарни друштвено-политички системи формирају принципијелно истозначан став према уметности као моћном потенцијалном медију за промоцију и трансмисију идеолошких и политичких порука, што њена остварења углавном доводи на границу кича, ако већ не и у његово само средиште. У другом делу рада разматрају се збивања на eкс-југословенској послератној политичкој и уметничкој сцени и указује на њене специфичности, превасходно ону садржану у чињеници да је кич на њој био присутнији као (анти)стил политичког живота, у првом реду језика тада актуалне политике, него као неуметност.

EROTSKA FOTOGRAFIJA U DELIMA AVANGARDE

/in /by

Multidisciplinarnim pristupom analizira se kompleksnost ideološke i perceptivne produkcije erotske avangardne fotografije, pre svega dadaizma i nadrealizma. Identifikacija žene i njene erotičnosti u sistemu avangardne reprezentacije prati ideje o ženskom telu i odnosu žene naspram avangardne ideološke konstrukcije. Erotska fotografija u delima avangarde prvenstveno se ogleda u destrukciji dominantnih perceptivnih predstava, kao i u preispitivanju vizuelnih ideoloških formalnih i tematskih elemenata. Fotografski univerzum “epohe spavanja” sublimira erotizam kao konstitutivni element nadrealističkog pokreta. Halucinantna fantazija nadrealista, Nikole Vuča i Vana Bora, demaskira stvarnost tako što transfiguriše vizuelne kodove reflektujući nesvesna i seksualna ograničenja i provocirajući građanske moralne norme. Nadrealistička erotska fotografija počiva na modelu subverzivne seksualnosti u okvirima desadovskog sveta.