Публикације

ЛИМИНАЛНИ СВЕТ У ФИЛМУ ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ АНДЖЕЈА ВАЈДЕ

/in /by

Предмет овог рада је граница света приказаног у филму Пепео и дијамант редитеља Анджеја Вајде, једном од најзначајнијих филмова европске кинематографије. Ослањајући се на класичне теорије лиминалности Арнолда ван Генепа и Виктора Тарнера, истражујемo лиминалност у наведеном филму. Анджеј Вајда конструише простор прага, који можемо препознати и у самом наративу и у техникама снимања. Ликови, посебно главни протагониста, Маћек Хелмицки, и сам хронотоп, уроњени су у својеврсну границу на историјским и егзистенцијалним раскрсницама. Лиминалност света Пепела и дијаманта може се посматрати кроз антитезе, које чине ивицу граничног простора – смрт и живот/љубав, свет живих – свет мртвих (површински и подземни), херојство
и издаја, рат и мир – све се налази у маргиналном простору митске ноћи која обухвата читаву радњу филма. Ноћно, маргинално време у филму служи као кулиса за транзицију појединаца – и главног лика и колективног лика/нације. У раду дефинишемо граничне елементе филма и идентификујемо карактеристике лиминалности како у простору тако и у ликовима

ПОЈАМ КОНТЕКСТА – РАЗЛИЧИТИ ТЕОРИЈСКИ ОКВИРИ

/in /by

У раду се проблематизују различити теоријски оквири за могуће појмовно одређење контекста. Започиње са лингвистичким тумачењем као најранијем покушајем издвајања и дефинисања контекста у односу на перформатив: конвенционалним и партиципативним схватањем контекста. Затим се наставља са деконструкцијом контекста која представља раскид са лингвистичким приступом и истовремено уздизање контекста на ниво појма. Следећи теоријски оквир је Бурдијеов појам поља сила који контексту даје релациони карактер – скуп односа, а не елемената – и ослобађа га супстанцијалистичких рецидива. Међутим, тек увођењем Делезовог појма ризом и асамблажa као ризомског модела повезивањa прави се радикалан одмак од дуалистичких матрица које урачунавају претходни теоријски оквири: формалистички (уметничко дело вс. контекст), лингвистички (текст вс. контекст, субјективно вс. објективно), деконструктивистички (присуство вс. одсуство, прималац вс. пошиљалац) и поље сила (унутар вс. изван поља). Предлог за ново одређење контекста који одговара савременом тренутку и савременој уметности и урачунава достигнућа свих претходних теоријских оквира је флуидни контекст – термин преузет од Баумана (флуидна модерна).

ДЕКОНСТРУКЦИЈА СТЕРЕОТИПА У АНИМИРАНОЈ СЕРИЈИ SOUTH PARK

/in /by

Овај рад има неколико равни. Први део, о појмовној апаратури, разматра статус стереотипа, значење и значај деконструкције стереотипа у друштву. Други део садржи анализу ликова, садржаја и начина примене деконструкцијских модела у анимираној серији South Park (али и евентуалних изостављања стереотипа из коришћеног деконструкцијског модела или приказивања/потврђивања стереотипа), истицање предмета истраживања, проблематизовање улоге деконструкције стереотипа у контексту постсоцијалистичког друштва и разматрање могућности диспозитивних промена. Трећи део садржи интерпретацију – примену теорије и представљање резултата истраживања са дебатом о етичким проблемима при коришћењу деконструкције стереотипа и предлогом за њихово коришћење. У првом делу преузимам појмовну апаратуру из две студије. Једна се тиче студија медија, а друга етике медија. Појам деконструкције се овде појављује у оном облику како је успостављена код филозофа и теоретичара Жака Дериде (Jacques Derrida). У анализи садржаја испитујем који су стереотипи најзаступљенији у анимираној серији South Park и на који начин је извршена деконструкција наратива. Такође, проблематизујем улогу ове серије у односу на локални контекст, термине емитовања и старосну ограниченост гледалаца којима је “дозвољено“ да гледају садржај емисије, те и трансгресивну вредност, односно могућност интервенције оваквог садржинског оквира. У последњем делу ће бити заступљена интерпретативна метода путем два теоријска оквира – Теорије деконструкције и Теорије сексуалности и потврђивање тезе о нужности деконструкције у медијским садржајима у локалном контексту.