Публикације

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА НА НАСЛОВНИМ СТРАНАМА ДНЕВНИХ НОВИНА У СРБИЈИ

Полазећи од значаја штампе као посредника у обликовању културних система, анализом садржаја насловних страна дневних новина у Србији током априла и маја 2018. године, аутори трагају за културним вредностима и идентитетима које намећу медији. Таблоидизација, сензационализам и комерцијализација потискују јавни интерес, истински значај уметности и културне баштине, производећи нову свест публике. У првом плану се тако налазе теме везане за ријалити и естраду, актери таквих садржаја и друге контроверзне личности. Различити сегменти друштва се тривијализују кроз слике скандала и корупције. Културна политика не нуди квалитетан одговор на све уочљивији проблем инфилтрирања тржишне идеологије, чиме и несвесно помаже ширење конзумеризма у којем је улога штампе сведена на услуге јефтиног клијентелизма и маркетинга.

KRITIČKA ANALIZA DISKURSA MJERA ŠTEDNJE I KAPITALISTIČKE HEGEMONIJE U PERSPEKTIVI KULTURALNIH STUDIJA

Osnovni zadatak teksta jest pokušaj izvođenja kritičke analize diskursa mjerâ štednje koji se manifestira pojačanom produkcijom specifičnog tipa medijskih, javnih i političkih narativa te znakovitih metafora poput bolnih rezova, stezanja remena, navodne nužnosti u provedbi razno raznih socijalnih dijeta, itd.; kao i njima srodnih sintagmi poput ‘povoljne ili nepovoljne poduzetničke klime’ te ‘olujne krize koja je poharala’, a u konačnici rezultiraju ideološko-hegemonijskom perpetuacijom političke ekonomije kapitalizma i njoj pripadajuće moći. Pristupamo ovom tipu diskursa kao ideološki fabriciranim naturalističkim diskurzivnim formacijama koje naizgled benignom metaforičnošću jezika žele stvoriti privid navodne neideološkosti recentne krize kapitalističke ekonomije i njezinih političkih te socijalnih aspekata. Prevladavajući disciplinarno-predmetni pristup u analizi predstavljenog, problemskog motiva kreće se u domeni bogatog konceptualnog arsenala kulturalnih studija, odnosno škola mišljenja (strukturalizam, semiotika, neomarksizam, kritička analiza diskursa, teorija ideologije, kritička teorija društva …) i autora (Bahtin, Gramsci, Hall, van Dijk, Barthes, Foucault …) od kojih kulturalni studiji podosta crpe, predmetno i metodološki. Zaključak je da na primjerima spomenutih sintagmi svjedočimo kako hegemonija naprosto više ne može ostati u konturama predvidivog, kontroliranog jezika tehnokracije te iz tih razloga neuspješno traži izlaz, bijeg u konotativno, u znakovitu alegoriju, metaforu, preneseno značenje.

ПОЛИТИЧНОСТ СТУДИЈА КУЛТУРЕ – ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ

Овај рад полази од претпоставке да су Студије културе импрегниране политичношћу. Прате се основне теоријске претпоставке Студија културе чија је првобитна улога била да се пронађу нова интерпретативна средства и методологије да би велике промене у друштву и култури од ’60-тих година прошлог века могле да се тумаче на нов начин. У опреци према елитистичким концепцијама културе оне теже да демократизују схватања културе обичног човека, спроведу вишедимензионалну критику културе капитализма руководећи се левичарским идејама и искуствима. Циљ је био да се мимо званичних институција отворе нови путеви за образовање јавних интелектуалаца. Под снажним утицајем постмодернизма и одговарајућих теорија, оне постају заговорници радикалног културализма, и, парадоксално, талац глобализма и идеологије неолиберализма. Рад прати концепте и идеје на које се студије културе ослањају доводећи до ове трансформације.

ТРЕЋА МЕСТА: ГЕНЕАЛОГИЈА ЈЕДНЕ ХЕТЕРОТОПИЈЕ ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

Предмет истраживања у овом раду су кафане као трећа места, која су дефинисана из угла социолошко-генеалошког приступа. Генеалогија је предложена као теоријско-методолошки оквир истраживања, односно као спацијална историја местâ. Задатак такве генеалогије је да истражи спацијализацију једног типа друштвености и социјалног капитала грађанског друштва. У раду је назначен и шири друштвено- историјски амбијент, у којем се друштвена улога и значај трећих места огледао кроз њихов допринос у процесима формирања нових облика друштвености и јавног резоновања уопште. Историјски успон кафана је у раду контекстуализован: у оквире појаве новог типа критичке јавности у односу на стару репрезентативну; у оквире процеса одвајања приватне и јавне сфере; и као једна врста до краја неиздиференцираног простора, прекида и хетеротопије, која у социјалној географији грађанских друштава стоји насупрот постојећој сталешкој диференцијацији и будућој просторно-класној сегрегацији. У закључку рада је истакнуто да, упркос томе што су трећа места била повлашћени друштвени простори, она нису једина и фундаментална места генезе рационалног дискурса. Па ипак, трећа места имају кључни значај у процесима формирања урбаних институтâ, образовања јавног простора, јавног говора, грађанских слобода и легитимације рационалности у друштвима Западне Европе.

ЈАВНИ ДИСКУРС И САВРЕМЕНО НОВИНАРСТВО

Новинар-манириста и нема сопствених намера. Одриче се чина стваралаштва у новинарству. Стваралаштво замењује фразирањем. Клони се своје маште. Понављање схема, клишеа, шаблона јесте интелектуална раван по којој се најчешће креће. Језиком се само ублажавају стварне напетости и лакира стварност, у црно или бело, свеједно. Његово незадовољство постаје гротескно парцијално кретање према лажним украсима. Уместо да се наоружа мудрошћу и стрпљењем, новинар се сурвава у клишетизиране меандре језика и са патетичном упорношћу не суочава се са правим проблемима. Новинар као да не види добро, па и језик прилагођава упорном слепилу увећавајући еуфемистичка чворишта свога језика. Он, најчешће, само алудира на ствари, али их не чини видљивим. Он трага, али ређе налази. Сумња, али не открива до краја. Делује по принципу истоветности, мењајући мало простор око себе. Принцип сличност је његов трајни поетички мото. Новинар-манириста свуда види сличности и знаке истоветности. За њега све појаве личе помало једна на другу. Тешко увиђа запретане везе међу стварима.