Публикације

РАЗЛИКЕ У ЧИТАЊУ: ИНТЕРКУЛТУРНИ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ ЧИТАЛАЦА

/in /by

НЕМА САЗРЕВАЊА БЕЗ СТУПАЊА У ДИЈАЛОГ СА ЉУДИМА СУПРОТНОГ МИШЉЕЊА

/in , /by

Телесно душевно-духовно сазревање појединца /не и народа/ дуг је, мучан и целоживотан процес. Мноштво је чинилаца у току живота човека који овај процес сазревања, односно осмишљавања живота /„воља за смислом”/ могу да убрзају или успоре. Мало је сумње било и остало код психолога, психотерапеута, философа и религиозних мислилаца да је дијалог са људима друкчијег животног уверења /религиозног и идејног/ поуздан пут стварне индивидуације и/или обожења човека. Стално животно богаћење свога духовног, интелектуалног, али и емотивног/ирационалног/бића, на трновитој стази човека путника /хомо виатор/ условљава пораст толеранције према Другом и Другачијем.

КА НОВИМ ВИДОВИМА КОЛЕКТИВИТЕТА

/in /by

У контексту великих подела у којима београдска културна сцена репродукује постојеће друштвене односе, евидентна је њена распарчаност и фокус на различитим, више или мање упадљивим покушајима издвојених ентитета да се одрже и консолидују, без обзира и можда баш услед слабљења других. Тако индуковани односи резултују високим степеном разједињености, која одржава систем из којег је изникла. У истрајавању многих самосталних организовања стижемо до негације самоорганизованости у пољу. Стога се питање шта је то самоорганизована културна сцена нужно коригује кондиционалом: шта би она могла бити? Због чега би постојала, како би настајала, на каквим принципима би функционисала? Више београдских уметника/ца и радника/ца у култури учествовало је у серији полуструктурисаних интервјуа усмерених ка артикулацији новог конструкта. Њихови одговори, уз потцртавање свих преклапања и мимохода, полазиште су анализе у којој се испитују потребе укључених актера, као и могућности моделовања самоорганизоване београдске културне сцене.