Публикације

НАРАТИВНЕ СТРАТЕГИЈЕ ПРИКАЗИВАЊА ХЕНДИКЕПИРАНОСТИ КАО ДРУГОСТИ У СРПСКОМ РОМАНУ НА ПОЧЕТКУ ХХI ВЕКА

У овом раду посматране су наративне стратегије и начини моделовања јунака с извесним поремећајима као другог у српском роману на почетку ХХI века у контексту постпостмодернистичке поетике и постструктуралистичке (фукоовско-деконструктивистичке) интерпретативне парадигме. Иако на први поглед изгледа да ово интересовање делује као потврда кризе нарације, која се исцрпљује у интересовању за бизарно, то ипак није тако. Резултати показују да се различитост те врсте у посматраним романима приказује не као стигматизација, већ као борба за право на особни идентитет, који се не уклапа у стандарде нормативног идентитета.

ДИЛЕМА ВУЛСТОНКРАФТ

Другост постаје поље нових могућности културних политика. Водећи теоретичари економије знања и креативних индустрија уводе метафоре изграђене на принципима женског искуства, као што су породица, рецепт, кување. Овакав улазак женске природе у мушку културу и за феминисткиње значи да могу да деконструишу дилему о једнакости као негирању сопственог родног идентитета. Експерткиње, које воде неке од најважнијих институција културе Новог Сада, показују својим начином рада да су ове (нове) стратегије културног инжењеринга не само успешне, него и неопходне у ревитализацији институција и дефинисању нових односа приватног и јавног грађанског принципа.

О ГОСТОПРИМСТВУ И ИНОВАТИВНОСТИ

Улога јавног гостопримства, некад и сад, показује се као важна у конституисању стабилности и промене у културама. Гостопримство у сфери јавног (не)културу једне заједнице званично представља другој, истакнутог представника другом, посредује у културним трансмисијама и утиче на иновативност културних система. Писање теоријског чланка о деловима структуре, одликама и међусобним односима гостопримства и иновативности засновано је на претпоставци о њиховим квалитативним везама. Јавно гостопримство (места симболичког успостављања комплементарности две стварности – нас и њих) и процеси иновативности (континуирана акумулација промена) портретисани су освртима на митско у културама, изводима из историје, историје идеја о страном и гостопримству, резултата скорашњих истраживања иновативности и гостопримства и ангажованих критичких ставова аутора. Закључак је да разлике у овладавању друштвеним и физичким непознаницама, испољене кроз структуру и форме јавног гостопримства, успостављају квалитативне разлике у културним трансмисијама и потенцијалима иновативности неке културне заједнице.