Публикације

ПАРТИЦИПАТИВНЕ ПРАКСЕ У СРПСКОЈ САВРЕМЕНОЈ УМЕТНОСТИ

/in /by

Партиципативне праксе у уметности пример су приближавања и другачијег повезивања уметности и културе, односно уметности и различитих друштвених регистара. У овим праксама се најдиректније препознаје једно од кључних обележја савремене уметности, а то је нестајање видљивих, опипљивих разлика између уметничког и неуметничког деловања. Партиципативне праксе преузимају социјалне матрице из различитих друштвених и културних регистaра с уметничком наменом и с циљем успостављања критичког односа према друштву, локалној средини, култури, једном речју, политичког начина деловања. Овакав начин функционисања партиципативних пракси анализиран је на примеру српске савремене уметности са краћим историјским освртом (авангардна и неоавангардна уметност) као и актуелним теоријским одређењима (К. Бишоп, Б. Грој и Н. Бурио).

НОВА МУЗЕОЛОГИЈА КАО ЧИЊЕНИЦА САВРЕМЕНОСТИ

/in /by

У раду се бавимо појмом нова музеологија и његовим темељним концептима. Најпре га представљамо као утопијски пројекат, чији настанак се везује за критику традиционалне музејске делатности. Такође, скрећемо пажњу на чињеницу да је он зачет већ средином 1970-их година и да је везан за шире друштвене и политичке покрете. Затим, нову музеологију и нови музеј посматрамо кроз призму неколико појмова који су објашњени у публикацији „Кључни концепти музеологије”, из 2009. године, у којима видимо, као актуелне, исте тежње нове музеологије узете као историјске чињенице, које још увек нису нашле своје потпуно остварење у савременој музејској пракси.

МАРКУЗЕОВА КРИТИКА САВРЕМЕНЕ КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ

/in /by

Савремена култура према Маркузеу постаје једнодимензионална. То значи да се укида разлика у културним слојевима и сви постају њени конзументи. Међутим, разлика у реалним економским слојевима друштва и даље остаје огромна. Управо због тога Маркузе назива савремено друштво ирационалним. Маркузе говори о култури у најширем смислу: уметности, политици и образовању. Уметност, филозофија и религија служе да се одржи већ постојећи систем, и појединац је слободан да мисли само ако се уклапа у већ успостављене шеме. Образовање је такво да га оно само припрема да се снађе у оквиру већ постојећег тржишног система и бави се пре свега позитивном науком, док питање друштвених промена бива остављено по страни. Последица тога је да појединац постаје све мање заинтересован за политичка дешавања. Због тога Маркузе на трагу немачке класичне филозофије и Маркса сматра да је неопходна темељна критика постојеће културе која ће да се заснива на реалним процесима.