Публикације

ПРЕТКИЊЕ И НАСЛЕДНИЦЕ У ПРОЗИ МАРИЈАНЕ ЧАНАК

У раду се анализира збирка прича Праматере новосадске ауторке Маријане Чанак из угла теоријских приступа који истражују питања рода, родних улога, вишеструкости и променљивости идентитета, еманципације, односа ’приватно-јавно’ и ’центар-(полу)периферија’, али и деконструкцију патријархата и феномен дискриминације жена у свим сферама друштва. Ових шеснаест прича посредују женски гласови из прошлости, којима ауторка приповеда женску историју преткиња и наследнице, која сопствено животно искуство прелама кроз гласове мајке, баба и других жена присутних у њеном животу. Ауторка пише о женама и женама, са свешћу да се другачије аутентични женски гласови не би ни чули. Заточене у маргинализованости, скрајнуте и сакривене од шире публике, награда и уважавања, ауторке исписују историју женске другости, женских идентитета и судбина. Женски гласови причају о прошлости, историји породица и поднебља тако тихо и ненаметљиво да их не бисмо ни чули да није чврсте воље ауторке да врати снагу и мудрост женским гласовима који су вековима потискивани и омаловажавани.

ŽENSKI KNJIŽEVNI EKSPERIMENT KINTSUGIJA TIJELA SENKE MARIĆ

Kintsugi je drevni japanski umjetnički postupak “zlatnog popravljanja” polomljenih keramičkih predmeta zlatnim ili platinastim “šavovima”, odnosno lijepim porubom pukotina. Nasuprot sakrivanju oštećenja, suština kintsugija jeste da se oštećenje vidno uklopi u estetiku obnovljenog umjetničkog predmeta kako bi se raspoznala i priznala njegova historija. Takvim postupkom popravljanja se obično stvara jedinstven umjetnički predmet, čija je ljepota još veća od prvobitne. Senka Marić, savremena bosanskohercegovačka pjesnikinja i prozaistica, koristi umjetnost kintsugija u vidu ženskog književnog eksperimenta “kintsugija tijela” u svom romanu nazvanom upravo Kintsugi tijela (2018), a koji se bazira na njenom vlastitom iskustvu raka dojke. Shodno tome, ovim se radom analizira poetska „umjetnost dragocjenih ožiljaka“ u Kintsugiju tijela Senke Marić.

ВИРТУЕЛНИ СВЕТОВИ У СРПСКОЈ ЖЕНСКОЈ ПРОЗИ

На примеру прозе Јелене Ленголд (Балтимор), Љубице Арсић (All Inclusive), Тамаре Јецић (Stinky Onion) и још неколико савремених српских прозаисткиња откривамо како се стратегије родног представљања осмишљавају, реализују и модификују с циљем да се оснажи женски приповедни глас. Један од видова превазилажења родне маргиналности јесте и примена дигиталних технологија, које постају ефикасно средство посредовања животописа, исповести и сведочења, умногоме мењајући стратегије стварања значења. Рад се усредсређује на гинокритичку анализу технолошких ритуала исповедања и феномена присуства виртуелних реалности у српској женској књижевности највише стога што гинокритика разматра женски стваралачки идентитет из перспективе оспоравања норми лажне универзалности заснованих на патријархалном присвајању моћи, и настоји да се успоставе засебни параметри за проучавање продукције, мотивације и интерпретације женских текстова.

MRAZ I PEPEO U POSTJUGOSLAVENSKO VRIJEME

Klasifikacija i određivanje djela koja bi se mogla svrstati u postjugoslavensku književnost podrazumijevala bi detaljnu sistematizaciju široke, tematski obimne i izuzetno zanimljive književne građe svih naroda koji su nekada pripadali jugoslavenskom književnom i kulturnom području. Iako književnost prevazilazi granice i omogućava povezivanje sa različitim vremenskim i kulturnim dimenzijama, naše, postjugoslavenske književnosti bliske su i u djelima univerzalne vrijednosti nadilaze sve stvarne i izmišljene barijere. Urušavanje jugoslavenskog društva i sistema na kojima ono počiva u romanu „Mraz i pepeo“ Jasne Šamić prikazano je iz različitih perspektiva, čime se otvaraju višestruke mogućnosti tumačenja i analize. Rušenje jednog sistema vrijednosti i uspostavljanje drugog nikad ne obuhvata samo pojedince, nego se uvijek, neminovno, odražava na sve učesnike unutar društva. Posebno osjetljivu poziciju u takvom vremenu zauzimaju žene, subjekti koji se unutar patrijarhalnih sistema skoro uvijek označavaju kao marginalni, slabiji i podložni potčinjavanju. Različite strategije potčinjavanja i ovladavanja drugim realizuju se po sistemu dihotomijskog uspostavljanja hjerarhija koje podrazumijevaju osvajanje ne samo tijela žene, nego i potčinavanje duha i stvaranja osjećaja krivnje. U vremenu obilježenom nasiljem i različitim psihološkim i tjelesnim traumama roman Jasne Šamić ostao je neistražen iako su pitanja koja otvara još uvijek svježa i aktualna.