Публикације

РАСПРАВЉАЊА СА МНЕМОСИНОМ

/in /by

Овај рад представља преглед важнијих европских приступа проучавању колективног памћења. У њему ће најпре бити говора о тезама оснивача дисциплине, француског социолога Мориса Албвакса. Након тога, у раду ће да буду представљене најважније идеје и појмови осталих класика студија памћења, попут оних француског историчара Пјера Норе и немачких професора Јана и Алаиде Асман. Напослетку, пажња ће да буде посвећена савременим приступима студија памћења – транснационалном памћењу и студијама медија колективног памћења.

ДИЈАЛЕКТИКА СЕЋАЊА И ЛОГИКА ЗАБОРАВА

/in , , /by

По угледу на СССР, многи градови некадашње Југославије у јеку обнове после Другог светског рата добијају дечје железнице. Пионирске железнице имале су вишеструку улогу у тадашњем друштву. Поред тога што је њихова изградња била идеолошки мотивисана, додатни циљ постојања пионирских железница био је да се деци, напаћеној после рата, пружи угодно и срећно детињство. Такође, идеја је била да се код младих од најранијих дана развија окренутост техници, као и љубав према железничком позиву и саобраћају у целини. Иако су биле кратког века, дају сликовит приказ амбициозне културне и образовне политике тога доба, увид у употребу пропагандне машинерије као подршке пројекту, а посебно увид у општу друштвену летаргију која је надвладала чување и коришћење наслеђа. Наиме, дидактичка функција пионирских пруга била је изузетно наглашена, будући да су биле замишљене да развијају етичке врлине, вољу за несебични рад за заједницу, али и радну дисциплину. Додатно, рад се посебно бави разлозима настанка, анализом трајања, те факторима нестанка Пионирске железнице y Кошутњаку у Београду.

ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА КАО КУЛТУРА ЗАБОРАВА

/in /by

Ако је рад на прошлости битан сегмент сваке културе, онда би се политика могла одредити као управљање сећањем. Полазећи од Ничеовог појма ресантимана и Делезовог читања Ничеа, овај текст настоји да покаже на који начин и под којим условима политика артикулише циљеве неке културе. Здрава, активна, продуктивна култура, обликује сувереног и самосвесног грађанина, слободног појединца који уме да реагује. Култура ресантимана, томе насупрот, ствара заједницу поданика који, према ничеанско-делезовској формули, не активирају своју реакцију у име петрификоване прошлости. Окамењеном и инструментализованом сећању Ниче супротставља моћ заборављања као својеврсни лек.