Публикације

УМИРАЊЕ У ВИДЕО ИГРАМА

Процењује се да преко две милијарде људи може да се назове гејмерима. Сви они играју видео игре, а већина у тим играма ствара ликове и идентификује се са њима у толикој мери да ти ликови постају аватари играча. А аватари умиру. Некада оживљавају, некада не, у зависности од правила која важе у играма чији су јунаци, односно световима које насељавају. Некада и ти светови умиру. У таквим моментима, једном командом бивају заувек избрисане десетине или стотине хиљада дигиталних ликова. Они нестају заувек, у неповратном чину брисања сервера који неодољиво подсећа на крај света. Дигиталног света, али света свеједно, нарочито ако га гледамо очима оних који су га настањивали. Из судбина аватара, било да су окончали у издвојеним инцидентима или у дигиталном геноциду, може се понешто научити – ако не о суштини дигиталног постојања, онда сигурно о односу људи према његовој коначности. 

СУБЈЕКТ ИГРЕ: ИГРА ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА

Рад је посвећен поређењу традиционалног и савременог естетичког разумевања игре, пре свега питању њеног субјекта – ко заиста игра? Традиционална естетика за субјект игре проглашава душу, при чему се тело разумева као пуки инструмент којим се душа користи како би оно уметничко у игри манифестовала у домену интерсубјективности. Савремене феноменолошке естетике игре обрћу ову позицију, те за субјект игре проглашавају тело. Анализе у раду показаће, поређењем неколико кључних примера, начин на који је ова инверзија спроведена, као и последице које повлачи нова идеја тела као субјекта игре. Коначно, рад резултује у критичком експозеу основних поставки феноменолошке естетике игре, као и у указивању на могући хоризонт њеног даљег развоја.

RITUALI I JAVNA DOGAĐANJA KAO POVEZNICA KAOTIČNOG I MITOLOŠKO-DRAMATSKOG U SUVREMENOM DRUŠTVU

Kulturno i antropološko pitanje koje se često postavlja jest ono granice između Kaosa i Logosa – podele na arhaičnog, mitskog čoveka i suvremenog, opterećenog brojnim problemima promišljanja o istoriji i iščekivanju budućnosti. Rituali, svečanosti, spektakli, društvene drame i mitološka simbolika jačali su kulturne i društvene veze između pojedinaca, grupa i zajednica, oni su motivirali čoveka na opstanak i na menjanje prirodnih granica i društvenih pravila i zakona. Mitološka i ritualna simbolika javnih događanja služila je očuvanju društvenog reda i organizacije, ali ujedno je bila i temelj motiviranja kulturnih i političkih promena u društvima. Podupirala je društvene sisteme i poredak, ali i rušila zastarele strukture i sisteme. Stoga treba razlikovati javna i ritualna događanja koja prikazuju i predstavljaju slike i interese društvenih odnosa u zajednici, te ona koja menjaju i preoblikuju društvo prema zahtevima vremena. Konačno, reč je o prevladavanju razlika između čovekovog racionalnog i iracionalnog poimanja sveta i društva.

IGRA ILI NIŠTA

Polazeći od pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, nameće se neophodnost prevrednovanja ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti kulture. Edgar Moren pokazuje da se savremena tehno – ekonomska civilizacija temelji na „reduktivnom shvatanju” čoveka. Homo sapiens i homo faber apsolutno dominiraju, međusobno se „određuju i nadodređuju”. Iz pojma „homo” isključeno je sve što je demens – san, strast, mit – i što je ludens – igra, uživanje, zabava i što je što je „homo amatro”, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture.

ПОД МАСКОМ: РАЗВОЈ И ОБРАЗОВАЊЕ ОДРАСЛИХ ПУТЕМ ИЗВОЂЕЊА

Рад има за циљ да укаже на значај игре и извођења за развој и учење у свим добима, како на раним дечјим узрастима, тако и код одраслог човека. Маска и играње маском се у том контексту јављају као један од могућих реквизита и начина фацилитације игре у образовном процесу. Извођење путем маске не само да подржава развојно учење, већ по себи представља развој у малом: са маском, уједно смо и оно што реално јесмо и оно што се претварамо да јесмо. На тај начин, маска може бити образовно средство, које се може користити у свим фазама образовног процеса, бити део тог процеса или служити да се он прикаже другима. Маска може бити унапред дата или израђена док процес траје, чинити једну од активности или служити да се активности сумирају и објaсне, а њена употреба зависи од сензибилитета оног ко води процес.