О НАВОДНОМ ПРАВУ ДА СЕ ФИЛОЗОФСКА КУЛТУРА СМАТРА ПОСЕБНОМ И НЕПРОЛАЗНОМ
У овом тексту излаже се и анализира Рортијево дијахронијско низање „култура“: религијске, филозофске, књижевне. Посебан интерес посвећује се разлици филозофске и књижевне културе, и закључује се да она и није толико велика коликом је Рорти представља. Обележја која он приписује „неизбавитељској“, од опсесије Богом или Истином еманципованој „књижевној“ култури, не одвајају је од актуелне „филозофске“ културе, већ се управо супротно чини да је следећи случај: жанровски ионако све мање ексклузивне, те две „културе“ оперисане од трансцендентног ослонца се у савремености управо здружују у разнозначном али аналогном, инспиративном и неизвесном искушавању властитих статуса и позвања.
