Публикације

ФИЛМ И ИНФОРМАЦИЈА

/in /by

БИБЛИОТЕКЕ, МУЗЕЈИ, АРХИВИ И ПРЕС КЛИПИНГ СЕРВИСИ: ЧУВАРИ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ИЛИ ИНФОРМАЦИОНИ СЕРВИСИ

/in /by

У раду су на различитим примерима приказане могућности сарадње културних и информационих установа у нашој средини. Акценат је стављен на архиве и њихову сарадњу са библиотекама и музејима као и на утицај савремених информационих и комуникационих технологија на остваривање те сарадње и модернизацију архива као одговор информационим захтевима савременог корисника у дигиталном окружењу. Покушано је и прављење паралеле између традиционалног и савременог схватања разлика и сличности између архива, библиотека и музеја. Мас-медији су разматрани као потпора очувању културне баштине које је основна делатност библиотека, архива и музеја.

WIKIPEDIA I PROBLEM ELEKTRONSKE AGORE

/in /by

Šezdesetih godina prošlog veka, kanadski teoretičar Marshall McLuhan tvrdio je da je “karakteritika svih medija da njihov sadržaj uvek predstavlja drugi medij”. Pola veka kasnije, u okviru medija “weba” dolazi do proliferacije virtuelnih toposa namenjenih produkciji sadržaja od strane većeg broja, uglavnom anomimnih, pro-zumenata. U okviru ove kratke analize, biće korišćen termin Howarda Rheingolda – “elektronske agore”, budući da taj termin precizno opisuje prvobitnu zamisao uloge Web 2.0 platformi; mesto diskusije i odlučivanja, podstaknuto jednakom slobodom prava glasa za svakoga. “Wikipedia” je primer takve platforme, projekat koji je trebalo da pokaže učinak mehanizma kolektivne inteligencije par exellence. Međutim, postavlja se pitanje da li stvaranjem tkiva efemernog teksta lišenog autorstva, diskusione arhive i kredibiliteta možemo smatrati ovaj projekat elektronskom agorom?

ПРИВИДИ ПЛУРАЛИЗМА У ГЛОБАЛНИМ МАСМЕДИЈСКИМ ПЕЋИНАМА

/in /by

Ако је у античком полису Платона бринуло то што се грађани самодовољно ослањају на сопствена уверења о врлинама, не трагајући за знањем, данашњег житеља глобалног псеудополиса опчињавају симулиране информације, слике и уверења која незамисливим бујањем креирају друштвену свест. У сенци масмедијских пећина уочавају се обриси трансформисане демократије, која је све изложенија силовитим налетима мегакорпоративних интереса, доминантних геополитичких утицаја, културног детерминизма и редефинисаног верског фундаментализма. Усамљеном појединцу на “агори” све је теже да формира и сачува сопствено мишљење, идеје и вредности, јер набусита, осиона и конфекцијски униформисана армија технолошки перфектних комуникационих алатки, производећи заглушујући хук бајке о равноправности, миру и мултикултурализму, прикрива све чешће сукобе култура и цивилизација. Програмски типизираном друштву као да недостаје потреба за унутрашњим критичким преиспитивањем, јер живећи усред плиме долазећих и одлазећих комуникационих порука, визија новог поретка се “спинује”. Инфопростор је покривен глобалном мрежом информација и података, док чин размене симболичких садржаја од човека преузимају машине! Уместо ренесансе идеја нуди се ренесанса технологија, коју вешти управљачи глобалним кормилом користе за усмеравање Светске барке ка хридинама нечега што би се могло назвати псеудополисом. Слобода изражавања медија је кисеоник отвореног, јавног комуницирања, стуб демократских гра|евина, али проблем је у чињеници што чувари информационих капија и даље стражаре, овога пута пред “сајбер” просторима. Историја је показала да се у сличним процесима увек знају имена губитника, док се за оним другима увек дуже трага и мање зна.

ПРАГМАТИЧНИ ИНФОРМАЦИЈСКИ НЕОПЛАТОНИЗАМ (ПИН) КÔД ЕТИЧКЕ АКЦИЈЕ

/in /by

Текст поставља и анализира две тезе. Прва се односи на тврдњу да је у друштвеним наукама и у формалном, тј. институционалном смислу неопходно класификовати медије као образовне системе. Друга је да се етичност медијских садржаја дугорочно и одрживо унапређује једино континуираном етичком акцијом усмереном на ону врсту образовних програма за децу и омладину који учење врлинама и о врлинама третирају као облик писмености. Стратешко образовно-информацијско полазиште етичке акције назвали смо прагматичним информацијским неоплатонизмом (ПИН). Закључено је да интердисциплинарност и симултана инструментализација школских и медијских образовних система са циљем да развијају врлине, ствара садржински, а сукцесивно и формални предуслов за успостављање циклуса сумарних аксиолошких процеса који ће довести до структуралних промена у природи медија и друштва.

СРПСКА КЊИЖЕВНА БЛОГОСФЕРА

/in /by

У тексту је дат преглед српских књижевних “блогова”, с обзиром на њихове потенцијале у домену преношења информација, формирања комуникационих канала, могућности дигиталног издаваштва и доприноса новим праксама читања и писања. Указује се на разлике између “класичне” форме дневника и “блога” као “мрежног дневника”. Те разлике огледају се у другачијем току рецепције “класичног” и “мрежног” дневника, као и у хипертекстуалном карактеру “блога”. У остваривању потенцијала “блога”, као нове књижевне и комуникацијске форме, запажа се стална амбиваленција – између индивидуалног и приватног, слободног и анархичног, комуникативног и површног. Већина постојећих српских књижевних “блогова” не би задовољила иоле строжије књижевно–естетске захтеве. Још увек су отворена бројна питања која се тичу доприноса књижевних “блогова” књижевном животу, а поједина од тих питања (нпр. о ауторским и издавачким правима) прекорачују домен књижевности и задиру у области права и филозофије. Још увек нерешено питање представља стварни допринос “блогосфере” новим књижевним искуствима и могућностима нелинеарног писања и читања.

“OTAKU” SUBKULTURA

/in /by

Ovaj tekst istražuje otaku subkulturu, sve brojniju japansku grupu obožavalaca i (opsesivnih) kolekcionara mangi, anima i njihovih pratećih proizvoda, koji se međusobno oslovaljavaju sa “otaku”. Osnovna istraživačka pitanja na koje ovaj tekst želi da ponudi odgovor su: šta čini otaku subkulturu, koje je njeno mesto u savremenom japanskom društvu, odnosno da li je otaku kultura rezultat opšte transformacije japanskog društva i na koji način ga otaku transformiše, ali i na koji način otaku subkultura oslikava promene ljudskog ponašanja i komunikacije u postmodernom dobu uopšte?