МЕНИПЕЈА, КАРНЕВАЛ, СКАНДАЛ: HOMO FESTIVUS И HOMO FANTASIA
Светковине су одувек биле присутне у друштвеном животу, у правилном ритму периодичних и цикличних свечаности. По антрополошкој инерцији, свака јавна масовна представа бива образац и одраз друштвеног поретка, односно бива његова експресија, рефлексија, креација и трансформација. Перформативни карактер културе представља једну од примарних основа студија спектакла. Спектакл претвара трајност светковине у ситуацију постизањем ефеката свеобухватности и монтиране визуелизације. Карневалска античка и средњовековна смеховна култура, која подразумева гротескни спој фантастичног и реалног, повезује првобитну митологију (ритуал) и уметничку књижевност. Менипеја је један од главних носилаца и преносилаца карневалског осећања света у литератури све до наших дана. Сцене скандала и разна нарушавања уобичајеног тока догађаја карактеришу менипејску књижевну традицију, а нарочито битно одређују дела Достојевског. Елементе карневалске представности налазимо у поетикама Раблеа, Сервантеса, Шекспира, Достојевског. Настанак данашњих културних манифестација је у нераскидивој вези с празником, а то значи с далеком архаичном митолошком традицијом. Празник је представљао временски исечак који је повезан са сфером сакралног, утичући од самог почетка на појаву и развој уметности и естетске свести. У култури свакодневог живота, празници су битно трансформисани на штету обредних елемената.
