СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ – МИСИОНАРИ МЕЂУ СЛОВЕНИМА
Солунска браћа Св. Ћирило и Методије, учени и образовани Византинци, већ искусни у мисионарском послу, добијају налог од византијског цара Михаила III да се упуте у државу моравских Словена са циљем да Христову веру проповедају на словенском језику. Овим чином василевс Михаило изишао је у сусрет моравском кнезу Растиславу, јер је по свој прилици чуо „да сви Солуњани чисто словенски говоре“. Браћа крећу на далек и неизвестан пут крајем 863. или поч. 864.г. Са собом воде и известан број својих ученика вичних словенском језику; носе, такође, и основне богослужбене књиге преведене на словенски језик. Њихов боравак у Моравској био је тежак и мукотрпан – немачко свештенство које су тамо затекли (Растислављева држава била је под римском црквеном управом) било је веома непријатељски расположено према Браћи – често су се жалили папи на њихов рад. После много мука, папа Хадријан II дозвољава богослужење на словенском језику. Ћирило убрзо умире (869. г.), бива сахрањен у Риму, у цркви Св. Климента Римског, а Методије и његови ученици крећу пут Моравске, где је Методије постављен за архиепископа Моравске дијецезе. Међутим, и њега и његове ученике немачко свештенство неуморно прогања; Методије умире 885. г., а његови ученици су принуђени да напусте Моравску и крену према југу, ка Јужним Словенима. Западни Словени који су били под јурисдикцијом западне римске цркве убрзо напуштају богослужење на словенском језику и словенско писмо и приклањају се латинском, како је и до тада било. Јужни Словени прихватају ученике солунске Браће, прихватају словенски језик и словенско писмо у богослужењу и све до данас већина њих остају чувари сјајног и великог дела Ћирила и Методија.
