Публикације

НОВИ МЕДИЈИ ИЛИ НОВИ ИНТЕРФЕЈСИ? О КОНЦЕПТУ ИНТЕРФЕЈСA У ТЕОРИЈИ НОВИХ МЕДИЈА ЛЕВА МАНОВИЧА

/in /by

Аутор се бави концептом интерфејса који је Лев Манович (Lev Manovich) формулисао у својој књизи The Language of New Media (Језик нових медија). Манович користи израз „културални интерфејс” (cultural interface) да означи различите начине репрезентације дигиталних објеката културе који у савремено доба, по његовом мишљењу, немају јединствену, инхерентну материјалну форму. Критички се анализира та теза, којом се интерфејс изједначава са медијем као средством или материјалом уметничке експресије. Проблематизује се и Мановичев семиолошки приступ у оквиру кога се рачунарски интерфејс дефинише као „кôд” и аргументује потреба за новим, не-семиотичким оквиром, у којем би био постулиран интерфејс као најзначајнији савремени теоријски појам.

НАРАТИВНИ АСПЕКТИ ХИПЕРТЕКСТА

/in /by

У раду се истражују наративни аспекти хипертекста а посебно ахронија и фокализација. Доводи се у питање теза по којој се база података опире наративу. Супротно томе, база података као знаковни али неуређени систем, стратегијама наратологије покреће се у кодирани поредак приче. Наративне линије могу бити ограничене само од стране фокализатора (аутора/читаоца).

КОНСТРУКЦИЈА ЗНАЊЕ О/И УМЕТНОСТИ У ДОБА ДИГИТАЛНИХ МЕДИЈА

/in , /by

Грозница дигитализације донела је са собом хипертекст као компјутерски генерисан текст. Проширење појма хипертекста доводи нас до могућности нове интерпретације, не само уметничке праксе, већ паралелно са њом теорије и политике те праксе. Када је знак (иконички, индексни, симболички) постао “темељ“ мишљења, дошло је до промене статуса знања. На примеру уметничке праксе то се види кроз реконструкцију/деструкцију/деконструкцију дела у текст, а текста у хипертекст. Реторичке фигуре хипертекста остварују нову херменеутику кôда. Кôд, као начин повезивања лексија (јединица читања) прошлих трагова архива, базе података, целокупну Гутенбергову галаксију преводи у Хипертекстуалну галаксију. Догађај ремедијализације или дигитални Маклуан нас подсећају да је стваралачка пракса увек била наглашен (хипер) процес виртуелизације и стварања уметничког као медијског/дискурзивног конструкта. Хипертекст тако постаје широка платформа за читање/писање како у науци, образовању, тако и у књижевности, филму, ликовним уметностима, позоришту, моди, исхрани, музици, фотографији. Уметничко дело/текст/хипертекст, може да се посматра и као парадигма у конструкцији знања.