Публикације

НОВИ МЕДИЈИ ИЛИ НОВИ ИНТЕРФЕЈСИ? О КОНЦЕПТУ ИНТЕРФЕЈСA У ТЕОРИЈИ НОВИХ МЕДИЈА ЛЕВА МАНОВИЧА

Аутор се бави концептом интерфејса који је Лев Манович (Lev Manovich) формулисао у својој књизи The Language of New Media (Језик нових медија). Манович користи израз „културални интерфејс” (cultural interface) да означи различите начине репрезентације дигиталних објеката културе који у савремено доба, по његовом мишљењу, немају јединствену, инхерентну материјалну форму. Критички се анализира та теза, којом се интерфејс изједначава са медијем као средством или материјалом уметничке експресије. Проблематизује се и Мановичев семиолошки приступ у оквиру кога се рачунарски интерфејс дефинише као „кôд” и аргументује потреба за новим, не-семиотичким оквиром, у којем би био постулиран интерфејс као најзначајнији савремени теоријски појам.

НАРАТИВНИ АСПЕКТИ ХИПЕРТЕКСТА

У раду се истражују наративни аспекти хипертекста а посебно ахронија и фокализација. Доводи се у питање теза по којој се база података опире наративу. Супротно томе, база података као знаковни али неуређени систем, стратегијама наратологије покреће се у кодирани поредак приче. Наративне линије могу бити ограничене само од стране фокализатора (аутора/читаоца).

КОНСТРУКЦИЈА ЗНАЊЕ О/И УМЕТНОСТИ У ДОБА ДИГИТАЛНИХ МЕДИЈА

Грозница дигитализације донела је са собом хипертекст као компјутерски генерисан текст. Проширење појма хипертекста доводи нас до могућности нове интерпретације, не само уметничке праксе, већ паралелно са њом теорије и политике те праксе. Када је знак (иконички, индексни, симболички) постао “темељ“ мишљења, дошло је до промене статуса знања. На примеру уметничке праксе то се види кроз реконструкцију/деструкцију/деконструкцију дела у текст, а текста у хипертекст. Реторичке фигуре хипертекста остварују нову херменеутику кôда. Кôд, као начин повезивања лексија (јединица читања) прошлих трагова архива, базе података, целокупну Гутенбергову галаксију преводи у Хипертекстуалну галаксију. Догађај ремедијализације или дигитални Маклуан нас подсећају да је стваралачка пракса увек била наглашен (хипер) процес виртуелизације и стварања уметничког као медијског/дискурзивног конструкта. Хипертекст тако постаје широка платформа за читање/писање како у науци, образовању, тако и у књижевности, филму, ликовним уметностима, позоришту, моди, исхрани, музици, фотографији. Уметничко дело/текст/хипертекст, може да се посматра и као парадигма у конструкцији знања.