Публикације

МЕДИЈСКА КОНВЕРГЕНЦИЈА ВИДЕО ИГАРА И ФИЛМА

Полазна тачка за дефинисање односа филма и видео игара је позната теза да сваки нови медиј преузима од својих претходника неке формалне и садржинске карактеристике, али и претходећи медиј реконфигурише своја и апсорбира својства новог медија. Циљ је да се представи шири теоријски оквир, који би послужио као основа даљег истраживања ове релације. Користиће се мултидисциплинарни приступ, који се темељи на концептима студија медија, студија видео-игара, студија филма и студија културе. Видео-игре се често базирају на филмским тематским, наративним и жанровским моделима, док је у филмовима присутна рекурзивна наративна логика видео-игара. У видео-играма приметно је коришћење филмског језика, а у филмовима је он модификован под утицајем естетских својстава игара. Холивуди индустрија видео-игара остварују синергију и нуде потрошачима широки спектар начина конзумирања производа у различитим медијима.

ДИГИТАЛНИ ПОЛИС – ОАЗА ДЕМОКРАТИЈЕ ИЛИ САЈБЕР УТОПИЈА

Револуционарне промене у комуникационом простору доводе масовне медије на раскршће демократије и пропагандне тираније, при чему капиталистички корпоративизам смањује број успешних произвођача вести, дискретно стварајући невидљиве информативне монополе. На глобалном нивоу масе се идеолошки зачаравају финим спиновањем филтрираних и перфекционистички креираних порука са унапред пројектованим ефектима, што из доминантног дискурса имлицира нестајање објективности, равноправности и друштвене солидарности. Битка за рејтинзима и тиражима избија у први план, новинари се калкулишу као трошак у функционисању медијског менаџмента, док се учешће грађанина као субјекта политичког живота минимализује. Директан, огољен, арогантан притисак државе, власника медија или оглашивача резултира стављањем потрошача у центар интересовања, тако да забава, индивидуализам и нарцизам господаре масмедијским токовима, таблоидизујући јавну сцену. Приватни профит и општи интерес никада нису били у љубави, па само критичким преиспитивањем могућих праваца развоја можемо указати на смер ширења новинарства. Аутори уочавају како се улога публике у добу дигиталних медија коперникански мења, јер након периода традиционалне пасивности и конзумеризма она добија шансу лаганог преузимања активне и стваралачке позиције. Настаје доба мултимедијалних сервиса са великим бројем комуникационих апликација, чиме се омогућава културна и политичка различитост, рађање глобалног дигиталног полиса, умреженог и отвореног за сваког појединца. То је и велика шанса за опстанак демократије, при чему се новинарство и само мења, враћајући се изворној мисији служења обичном човеку.

ПОСТНОВИНАРСТВО У ЧЕТВРТОЈ ТЕХНОЛОШКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

Овај рад разматра суштинске промене које су нови медији донели савременом новинарству, које неки аутори већ називају и постжурнализам. Те промене највидљивије су у сферама односа: информација – извор – новинар – новинарство – читалац/конзумент и евидентне су у свим деловима комуникационог процеса, те се тичу како квалитета и независности новинарства, тако и његове интерпретативности, аналитичности и разноврсности. Мултиекранско друштво међутим, насупрот очекивањима није донело значајне квалитативне промене, српски медији и новинари се у томе нису најбоље снашли (уз ретке изузетке доминантно таблоидног профила), а тривијални садржаји додатно су повећали ионако „загађену” и, преобиљем информација, засићену медијску поготово онлајн сцену. Очигледна криза ауторства, неизналажење одрживог пословног модела, континуирано осиромашење, криза креативне индустрије и доминација обраде уместо креирања садржаја – додатно су закомпликовали професионални, етички, али и социолошки и демократски хабитус у њиховом изворном значењу. Аутори покушавају да успоставе однос између узрока и последица свих ових феномена нудећи решења, али и истичући да нарастајућа атомизација, фрагментација, сегментација публике, сужавање њеног интересовања и ширење антисоцијалног расположења могу имати далекосежне последице. Не толико по масовне медије колико по само друштво и новинарство као његов интегрални део и један од стубова грађанског демократског поретка. Како на глобалном, тако поготово на локалном нивоу.

НОВИ МЕДИЈИ И КРЕАТИВНЕ ИНДУСТРИЈЕ – НОВЕ МОГУЋНОСТИ ЗА ПУБЛИКУ

Двадесет први век медијима је донео нови изазов у виду дигиталних технологија, које у питање доводе досадашње карактеристике медија, утичући на начин продукције садржаја и њихову дистрибуцију, при том из корена мењајући односе на релацији медији – аудиторијум. Текст анализира карактеристике нових медија и њихов ефекат на потрошњу медијских садржаја, измене успостављених навика публике, отварање нових могућности за аудиторијум. Конвергенција традиционалних и нових медија омогућила је покретање и отварање нових комуникационих канала који ће на јединствен начин иницирати дискусију о новим елементима и факторима програмирања, редефинисаће досадашње концепте планирања програма као тока који карактеришу строга правила смењивања програмских елемената и конзистентност вредности које се промовишу, редефинисаће улогу публике.

ТЕЛЕВИЗИЈСКА ПУБЛИКА У ДИГИТАЛНОЈ ЕРИ

Дефинисана углавном као анонимна и хомогена маса која конзумира садржаје са малих екрана, телевизијска публика је у досадашњим теоријским промишљањима прошла пут од пасивног посматрача, односно пуког пријемника порука у првобитним истраживањима, преко активног тумача који користи телевизију за задовољење одређених потреба, па до најновијих пројекција о „гледокорисницима“ као активним индивидуалним креаторима програма у контексту нове дигиталне ере. Развој нових информационих технологија који је довео до дигитализације телевизије и конвергенције медијског окружења, наметнуо је истраживачима публике захтев за новим теоријским перспективама не само у погледу „активности“ телевизијске публике, већ и у погледу редефинисања самог значења телевизије и њених различитих употреба у односу на досадашњу традицију гледања телевизије. У раду се излажу и анализирају ови теоријски прилози разумевању рецепцијске стране дигиталне телевизије.

ШТАМПА НА РАСКРШЋУ

Промене које се дешавају у друштвеном, технолошком и комерцијалном глобалном окружењу евидентне су и у сфери савременог журнализма који под налетима дигитализације, посебно интернета, трпи жестоке и радикалне трансформације. Издавање дневних новина преобразило се од негдашњег породичног бизниса са традицијом у акционарски изазов заражен вирусом профита, тако да се под притиском менаџмента и дивиденди вредност новина све чешће мери оствареним капиталом на крају године, а све ређе кредибилитетом код читалаца. Класични журнализам у интернету и дигиталним платформама види конкуренцију, не схватајући да је спас у међусобном приближавању, мултимедијалности и конвергентности. Дигитални извори информација архивирају класичне, штампу посебно, портали са бесплатним огласима снижавају приходе новинске индустрије, док гласине комбиноване са трачевима и полуинформацијама потискују скупо и исцрпљујуће истраживачко новинарство. Аутори у овим тектонским поремећајима виде беспоштедну борбу за опстанак, раскршће старих и нових медија, битку за прилагођавањем, при чему се недовољно пажње придаје захтевима нове публике. Фокус је на судару генерација: младим, креативним снагама које моћ рачунара и мобилне, интерактивне технологије користе као природну средину и генерације која биолошки потрошена одбија сопствене промене пристајући да јој стварност дефинишу класични медији: телевизија, радио, новине и часописи.