Публикације

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА У ТЕОРИЈИ

/in /by

У овом раду дата је дефиниција културне политике и укратко представљена историја систематског и организованог бављења културом. Највише пажње посвећено је различитим теоријским приступима проучавању културне политике и, у ту сврху, конструисан је аналитички инструмент којим се класификују могуће теоријске перспективе. У другом делу рада разматрани су учинци интервенција у области културе, перспективе културног развоја и нови изазови с којима се суочавају протагонисти културне политике, али и теоретичари који се њом баве.

КОНТЕКСТУАЛНЕ ПРАКСЕ У ОКВИРУ УМЕТНИЧКЕ РЕЗИДЕНЦИЈЕ ЦИМЕР

/in /by

Текст разматра контекстуалне праксе на примеру уметничке резиденције Цимер покренуте у оквиру Ликовне редакције Дома културе Студентски град и реализоване у Студентском граду на Новом Београду крајем 2014. године. Узимајући у обзир локални контекст и специфичности, у тексту се расветљавају основни аспекти и стратегије партиципативне уметности примењени у оквиру конкретног пројекта као што су: истраживање и рад са заједницом, осветљавање одређеног социјалног проблема, нагласак на креативном процесу и непредвидивост исхода уметничког процеса, апропријација метода и облика комуникације из свакодневног живота у уметничким пројектима, делегирани перформанс. Кроз анализу уметничких акција интернационално активног уметника Александра Јестровића или Јамесдина, првог учесника уметничке резиденције Цимер, откривен је нови поглед и остварена видљивост постојећих проблема у оквиру живота студената у Студентском граду, који су кроз навику постали недовољно видљиви. Рефлексија искустава из микро контекста неминовно је повезана у тексту са разматрањем промена и токова у ширем друштвеном и историјском контексту.

ПОДЗЕМЉЕ И ЊЕГОВ КОНТЕКСТ

/in /by

Филм Емира Кустурице се појавио 1995. године и одмах узбуркао духове. Пошто је добио Златну палму у Кану, дебата која је уследила била је због тога још жешћа. Укључили су се и филозофи, културни посленици, политичари, а не само професионалци уско везани за филм. Та дебата се прелила и у остале западне земље, а филм је у међувремену постао популаран код публике, што је опет подигло улоге у расправи. Овај есеј делимично описује ток ове расправе, а затим даје неколико различитих гледалачких позиција које, у зависности од контекста који гледалац користи и прихвати, отварају низ питања из историје Југославије, политичких, али и културних. Најприступачнији је ниво мелодраме, разумљив гледаоцима широм света. Затим, ту су питања која се баве комунистичком идеологијом у вишенационалној земљи и улогом Комунистичке партије. Најзапретенија, али и међу најважнијима, су она питања која се тичу улоге филма у историји Југославије, његове идеолошке позиције и начина на који је коришћен за манипулацију масама као најпопуларнији медиј, доступан и утицајан на широку јавност.

ПОРЕКЛО КАО ГРИМАСА: НИЧЕОВО СХВАТАЊЕ ГЕНЕАЛОГИЈЕ

/in /by

Док класична генеалогија, као родослов, трага за почетком, настоји да утврди порекло особе, појаве, или појма, да се спусти до онога ко је био први у лози, како би сам почетак извела из времена и историје, односно зачетника лозе учврстила у његовој митској улози, како би, дакле, почетак начинила нужним и на тај начин га лишила контекста – јер контекст је посебан и у њему нема нужности – Ничеова генеалогија показује да је почетак увек контекстуалан, случајан, да је и он произведен, да, најзад, и иза првог у лози постоји још првији те да је сваки почетак, заправо, ствар конвенције. Класична генеалогија деконтекстуализује почетак, док га Ничеова управо контекстуализује. Последице ничеанског схватања генеалогије, пак, како показује Фуко, доносе не само радикално другачије разумевање методе, већ пресудно утичу на разумевање почела, оног грчког аrche, које је одувек било изван времена, изван контекста: генеалогија показује да управо контекст одређује чак и оно за шта смо веровали да измиче сваком контексту.

ПАРАДОКСИ КОНТЕКСТА: ХЕТЕРОТОПИЈЕ МИШЕЛА ФУКОА

/in /by

У овом тексту испитује се контекст – културални контекст, култура као контекст – као парадоксална структура која је, истовремено, увек у некаквом простору и изван њега. Због тога се прави разлика између простора као већ датог и места које контекстуализује простор дајући му идентитет. Да би се контекст оформио потребна је тачка утемељења која, опет парадоксално, припада контексту (утемељујући мит) али је и изван њега јер се не може контекстуализовати (изван времена је и простора). Хетеротопије се, утолико, појављују као теоријски инструмент који показује да свака култура, упркос захтеву за хомогеношћу, у себи садржи различите просторе, друга места, непоклапања речи и ствари, ствари и њиховог контекста унутар културе, постављајући проблем успостављања поретка, његових правила и његове делотворности. Оваква поставка води до језика и проблема комуникабилности културе, односно до две супротстављене силе које делују у сваком контексту: сила која контекст настоји да затвори и тиме очува његову аутономност (политике идентитета) и силе која га отвара према другим контекстима (политике превођења).

ПОЈАМ КОНТЕКСТА – РАЗЛИЧИТИ ТЕОРИЈСКИ ОКВИРИ

/in /by

У раду се проблематизују различити теоријски оквири за могуће појмовно одређење контекста. Започиње са лингвистичким тумачењем као најранијем покушајем издвајања и дефинисања контекста у односу на перформатив: конвенционалним и партиципативним схватањем контекста. Затим се наставља са деконструкцијом контекста која представља раскид са лингвистичким приступом и истовремено уздизање контекста на ниво појма. Следећи теоријски оквир је Бурдијеов појам поља сила који контексту даје релациони карактер – скуп односа, а не елемената – и ослобађа га супстанцијалистичких рецидива. Међутим, тек увођењем Делезовог појма ризом и асамблажa као ризомског модела повезивањa прави се радикалан одмак од дуалистичких матрица које урачунавају претходни теоријски оквири: формалистички (уметничко дело вс. контекст), лингвистички (текст вс. контекст, субјективно вс. објективно), деконструктивистички (присуство вс. одсуство, прималац вс. пошиљалац) и поље сила (унутар вс. изван поља). Предлог за ново одређење контекста који одговара савременом тренутку и савременој уметности и урачунава достигнућа свих претходних теоријских оквира је флуидни контекст – термин преузет од Баумана (флуидна модерна).

СЕМИОТИЧКА ТЕОРИЈА И ВИЗУЕЛНИ ТЕКСТ

/in /by

Рад се бави истраживањем савремених теоријско-сазнајних оквира семиотике, као и начина примене семиотичких метода на визуелне феномене у најширем смислу схваћених као комплексних и вишедимензионалних знаковних система. Слике није довољно само „гледати“ већ их треба и „читати“, јер су визуелни текстови скупови знакова који су саздани и интерпретирани у складу са правилима одређених друштвених и културалних конвенција. Семиотика нуди специфичну теорију и методологију које се могу применити на текстове који припадају сваком знаковном систему, па и визуелном, фокусирајући се притом на производњу и рецепцију текстуалног значења у друштвеној и културалној комуникацији.